We are grieving the loss of
#Kristina #Gjerde, who passed away yesterday, 26 December 2025, of cancer.

She was a lawyer — graceful, thoughtful, and elegantly articulate — who championed the Ocean, particularly the deep sea.

Read our full statement here:
https://www.linkedin.com/feed/update/urn:li:activity:7410732810531176449

ПОГЛЕД КОЈИ ОСТАЈЕ

Јесен је стигла тихо, без драме. Октобар у граду који не инсистира на свом имену – можда Београд, можда не. Лишће је било на тротоарима, али није падало. Само је лежало, као да чека кошаву. Ваздух је био хладан, али не онако да ти сече кроз слојеве одеће, само довољно да те подсети да се закопчаш до грла. Људи су убрзано корачали. Све је било у некој пригушеној равнотежи.

Милан је имао педесет и неку годину, са линијама око очију које нису биле од смеха, већ од ноћи проведених на послу, од одлука које су се гомилале као папири на столу, од година које су оставиле траг на кожи и у срцу. Ишао је кроз Ташмајдански парк да скрати пут. Марама му је висила лабаво о врату, не као модни детаљ, већ као његов препознатљив стил немарности. Торба преко рамена – боје коже која се истрошила, била је тешка од лаптопа и папира. Кораци су му били равномерни, ни брзи, ни спори. Није подизао поглед према људима, али их је регистровао: жену са пијачним колицима, дечака у црвеној јакни, мушкарца са мобилним телефоном притиснутим уз уво. Миланово лице је било мирно, али не празно – имало је тежину коју доноси искуство, онај осећај да си видео довољно да не очекујеш више чуда.

Она се звала Кристина, од малена су јој тепали Тинче. Двадесет и нека година, са црном лепршавом, таласастом косом до рамена, која је падала слободно, у младалачком изгледу који је зрачио неком неоптерећеном слободом. Ишла је у супротном смеру, према Правном факултету. Носила је светлу јакну коју јој је мајка купила за рођендан прошле године. Кораци су јој били лагани, али сигурни, као да зна куда иде, чак и када не зна. Није се развртала и гледала наоколо, ни у мобилни који је држала у руци у џепу. Гледала је само напред, али са оком које је уочавало све: пукотине на стази испод ногу, дим од цигарета који се вијорио изнад декице који као да је заспао на клупи, осмех детета које је трчало ка мајци.

И онда се десило. Није било као на филму, није било музике у позадини. Само тренутак: очи се сретну на три метра удаљености. Његове – смеђе, са траговима умора у угловима, али будне, као да су навикле да скенирају простор. Њене црне, са мало смежуране боје око зеница, отворене, али не наивне. Није трајало дуго, тај поглед – можда секунду, две. Али у том тренутку се родила страст; сирова, интензивна, сензуална, као ватра која пламти од ништа, са жељом за додиром која удара јако као талас, која прожима сваки нерв.

У његовим очима Кристина је видела жељу – дубоку, неконтролисану, да се додирне њена црна лепршава коса, да се загрли ту, на сред парка, да се пољубе са интезитетом који би стопио јесен… Али немоћ је била ту одмах, као хладан зид: он са својих педесет и кусур, она са двадесет и мало – разлика која чини додир немогућим, као да их раздваја невидљива баријера, не само времена, већ и стварност, чинећи ту интензивну, сензуалну жељу болном јер знаш да не смеш, да би то било превише, превише интимно, превише забрањено. То је била она психолошка забрана коју је наметнула сама разлика у годинама, као невидљива ограда коју је свет подигао између њих, забрана која је само појачавала пламен, чинећи га још неконтролисанијим, јер шта је забрањеније од жеље коју ти тело осећа, а разум одбија?

Довољно је да се нешто стегне у стомаку, као да ти срце прескочи ритам, али не остави бол, само одјек те забрањене ватре. Није то била само топлина која се шири полако, као кад пијеш чај у хладном дану. Био је то пламен који гори, интензиван, недодирљив.

Милан је наставио да хода. Није се окренуо, иако је осетио неодољив мирис парфема. Али изнутра, у грудима, остало је нешто – та страст, не само тихи удар, већ жеља за додиром коју године чине немогућом, да осети њену младост под рукама, да се споји са том топлином коју види у њеним очима, али… „Зашто баш сада? Зашто не раније, кад сам био млађи?“ питао се он, корак му је успорио, али је наставио даље, јер зна да је то само тренутак, не живот. Није то била само немоћ пред нечим чистим; била је то борба са собом, пред младошћу која не зна да је лепа, која не тражи ништа, али даје све тим погледом – а он зна да не сме да узме, да додирне, да осети ту сензуалну топлоту. Осећао је напор да игнороше разлике, да оправда жељу која се рађа из ничега, али се гради као да је судбина, појачавајући је још више, јер шта вреди борба ако не чини воће слађим?

Кристина је прошла даље, али образи су јој поруменели, не од стида, већ од тог изненађења које те ухвати неприпремљног, од те ватре која се запалила у тренутку, од те сензуалне жеље која јој је прожимала тело. Шта је то у тим очима? Није као код осталих мушкараца које су биле прождрљиве када би је виделе. Ове очи су је само гледале. Успорила је мало корак, али се није осврнула, јер шта би рекла, нешто глупо, можда име? Није знала зашто – можда зато што је у тим очима видела нешто што није виђала код младића своје генерације, нешто дубоко, искуствено, што жели да додрне, да осети те руке на себи, да се поуздано ослони на то тело заборављајући на све, али разлика у годинама ју је зауставила. Срце јој је куцнуло јаче, али се смирило. Није се окренула. Само је наставила са тим чудним осећајем горчине немогућег. Било је то одбијање које није изречено, али се осећало појачавајући опсесију.

Три дана касније. Аеродром „Никола Тесла“, термин за лет у 14:25 за Франкфурт. Кристина је седела близу капије 12, у тамноцрвеном капутићу који је обукла, јер је знала како је хладно у Франкфурту. Кожна торба на коленима, карта у руци, мисли су јој лутале – раскинула је претходних дана везу са момком који је похотно желео само њено тело. Ваздух у терминалу је био густ од мириса дезинфекционих средстава и измешаних парфема, а жамор путника се мешао са најавом спикера. Ту, поред се, седели су путници за Париз, чекајући одложени лет, и она је чула фрагменте разговора: „За Париз, да, капија 15, мало су каснили због лошег времена.“ Није обраћала пажњу, али то је остало у ваздуху.

Милан је стигао раније.  Торба за лаптоп преко рамена, пасош и карта у џепу. Одлазио је у Париз службено. Нервозно се шеткао, није могао да седи. Прошао је поред ње, гледајући у таблу са одложеним летовима. Сео је две столице даље. Крајичком ока ју је спазио и одмах је осетио треперење у себи. Дах му је био равномеран, али је срце мало убрзало. „Не окрећи се, само седи мирно, ово је случајност“, рекао је у себи. Али очи су га издале. И онда – поглед. Био је то тренутак који се растеже. Страст је експлодирала: у његовим очима… Забрањена страст.

Кристина је подигла очи привучена инстиктом који ти каже да те неко посматра. Његове очи су биле ту, на пар метара од ње, смеђе и дубоке, са тим траговима умора. У њима је видела страст. „Зашто баш сада, баш овде? Ако устанем и кажем нешто, шта онда?“, помислила је. Пред њима су летови на различите стране, обавезе које постоје. Немоћ пред судбином која их раставља. Разум те везује, не дозвољава ти да се предаш слатком греху.

У његовим зеницама је трепнуо пламен који се не гаси, у њеним очима он је видео себе. Не као мушкарца средњих година, већ као дечака који жели да потрчи, али зна да не може, а страст у њој је била одговор. Поглед је трајао довољно дуго. Судбина се не мења тим погледом пуним жеље, само се осећа. Грло се стегне од нереченог, срце трепери. Није било осмеха на уснама, само тај осмех у дубини очију.

Стигао је глас спикера: „Путници за Франкфурт…“

Кристина је устала полако, бацила је поглед ка њему – не директно, већ само крајичком ока, као да жели да задржи његов лик. Кренула је. „Само се окрени, реци ми: Срећан пут!“, помислила је.

Милан је остао да седи непомично. Није се окренуо за њом. А пожелео је да устане и само је ухвати за руку, без проговорене речи.

У авиону Кристина је седела до прозора. Везала је појас не размишљајући о томе. Није гледала напоље, већ унутра, у себе. Мисли су јој се вртеле око тог последњег погледа, оног на аеродрому. Није било додира, ни речи, ни имена – само очи. Његове очи, са нечим што су давале, а не узимале. Шта је то било? Само тренутак када ти очи кажу: „Разумем те, и то је довољно“.

Пропуштен сусрет – не први у животу, али овај је заболео некако другачије. Осетила је како јој се топи нешто у стомаку, не од узбуђења, већ од те мешавине лакоће и жалости. Као да је тај поглед био мост преко којег је прешла, али се не враћа, остављајући само одјек; „Шта ако?“. Није се питала да ли ће се поново видети, само је знала да ће кад стигне у Франкфурт и даље да мисли на њега.

У другом авиону, ка Паризу, Милан је седео у средњем реду до мушкарца који је већ заспао. И он је затворио очи мислећи на њен поглед, кратак као и остали, али дубљи, испуњен младалачком страшћу. Није то била туга, ни жаљење за нечим што није урадио. Била је то само немоћ. Пропуштени тренуци, неостварено нешто што би могло бити, а остане само у глави. Њене очи, отворене, са тим поверењем које не тражи ништа. Није то била љубав, она која траје и боли. Било је то само тренутно заљубљивање на први, други поглед. Она врста која се не претвори у живот, али се угради у њега.

Недељу дана касније, у Паризу, Милан је седео у малом кафеу на бродићу причвршћеном поред обале Сене. Кафа се хладила у шољи. Запазио је девојку са црном косом како пролази и срце му је задрхтало; „Да ли је то она?“ Осетио је жељу да је поново види, да јој приђе, да је загрли без изговорене речи. Машта га је обузела. „Није важно колико си млада, само ме додирни сада“, помислио је, „само за тренутак.“ Чак и сан може бити стварност на трен. Устао је, бацио евре на сто и отишао у кишу, са осмехом дубоко у очима.

У Франкфурту Кристина је шетала разгледајући излоге. У једном тренутку је у одразу стакла опазила њега. Не, није то био он. Зашто се он као некакав подстанар сместио у њену главу. Замислила је нови сусрет: у Паризу, поред Сене, у некој кафетерији на бродићу, далеко од Београда, далеко од стварног живота. Погледи би им се сусрели трећи пут. „Да ли он зна да ја мислим стално на њега? Да ли он мисли на мене?“

Ни у Паризу, ни у Франкфурту, они се нису срели. Али у њиховим мислима сусрет је трајао и даље, као да је стварност само позорница за оно што се дешава унутра. Милан је у киши поред Сене осећао њену сенку у свакој пролазници са црном косом, а Кристина је у одразу излога видела његове очи које је памтила боље него лице. Није било додира, није било речи, али је остао поглед – онај што се једном упише унутра и више не нестаје.

Тишина која не тражи одговор, али све памти, наставила је да их прати. И у томе је био крај и почетак: не љубав која траје, већ тренутак који остаје, као мост који се не прелази, већ само стоји – невидљив, али вечан.

Књиге остају вечно, а судбина интернета је неизвесна

Адреса за наручивање књига: e-mail: [email protected] 

Испорука књига на кућну адресу.

Проверите да ли Ваша локална библиотека поседује слободне примерке издатих књига:
ПРЕТЕРАЖИВАЧ БИБЛИОТЕКА

#DusanStamenkovic #dusanrotary #Kristina #Milan

КРИСТИНА – ТИНЧЕ

Били су гимназијалци у малом, заборављеном граду на обали Велике Мораве, где су се уличице вијугале као старе реке, а звона цркве одјекивала кроз маглу јесењих јутра. Гимназија је била стара зграда са високим прозорима који су пропуштали хладну кошаву, а учионице су мирисале на прах од креде и угаљ из каљеве пећи.

У тој генерацији, ђаци су носила књиге као штит пред светом који их је чекао, са погледом као стреле, оштрије од било ког ножа.

Он је седео у другој клупи, увек благо накривљен напред, као да слуша нешто што други не чују – можда шапат ветра кроз крошње стабала у дворишту школе, или далеку песму реке која је текла поред града. Она је седела код прозора, где је сунце бацало златне мрље на њену свеску, цртала по маргинама цвеће што није расло у њиховом крају и писала реченице које никоме није показивала, као да су то тајни кључеви за врата која још нису постојала.

Њихова симпатија није била гласна. Није било додира, ни пољубаца, ни обећања. Само погледи који су трајали дуже него што је било пристојно, прекидани звоном за одмор или кијавицом неког од другова. Он је волео њену тишину, дубоку као језеро на брду поред града, где се огледало небо без и једног таласа. Она је памтила његову несигурност, како би се окренуо ка прозору када би наставник позвао по имену, гледајући како се лишће врти у вихору.

У ходнику, када би се мимоишли међу гомилом ђака који су се гурали ка сталажи за ципеле изнад које је био прост, дрвени чивилук, срце би им кратко застало, као да је време направило паузу. Ваздух би се згуснуо од мириса влажних капута, а њихови кораци би се сливали у тишини коју је само срце могло да попуни. Али нико није ништа рекао. Није било храбрости, а можда ни потребе. Симпатија је била довољна, као ватра која тиња у пепелу.

Студије су их одвеле у различите градове, раздвајајући их као река што се дели на два рукавца. Он у Нови Сад, град широких булевара и барокних фасада, где је Дунав текао као сребрна трака под мостовима, а ваздух био густ од мириса пецива. Ту је учио архитектуру, цртајући планове зграда које су се уздизале као снови из камена. Она у Ниш, у срцу Србије, где се бука са тврђаве мешале са буком пијаце и мирисом роштиља, а река Нишава жуборила кроз парк, носећи сећања на старе освајаче.

Првих неколико месеци су писали једно другом. Писма су стизала у ковертама са поштанским жигом, пуна цитата поезије Бранка Миљковића. Он је једном написао: „Када те не видим, све је мање стварно.“ Она је одговорила: „Ако ме памтиш, онда постојим.“ Њено писмо је стигло из библиотеке у Нишу, где је седела поред високих полица, окружена мирисом старих књига.

Али живот је бржи од поезије. Писма су постала краћа, као кораци у журби. Једном је он заборавио да одговори, заузет ноћним скицирањем у студију. Други пут је она послала само разгледницу са тврђавом насликаном у акварелу, са кратком белешком: „Овде ветар носи приче.“ После тога – тишина, густа као магла над реком.

Прошле су године, брзе као возови кроз Поморавље.

Он је завршио архитектуру, запослио се у београдској фирми, оженио се девојком која је волела ред и планове. Њихов стан у блоку био је симетричан, са полицама пуним модела зграда. Недељни ручак се завршавао штрудлом са маком. Имали су децу, али не и заједничке снове. Вечери су пролазиле уз телевизор, где се смех чуо само са екрана.

Она је постала професорка на факултету у Нишу, удала за човека који је обећавао мир, али он је изабрао каријеру. Њихов дом у градској четврти са баштама био је тих, са полицама пуним књига и мирисом чаја увече, али без оне ватре што тиња.

Њихови бракови су били пристојни, али хладни као јесењи ветар који се пробија испод прозора. Љубав није имала ону тишину из гимназије, ону што је била пуна обећања. Он је фотографисао лица, лутајући улицама Београда и Новог Сада. Она је писала приче о кафаницама Ниша у којима је дувански дим помешан са мирисом роштиља плесао изнад столова. Није знао да је једна од њених прича носила његово име, скривено у анаграму. Није знала да је једна од његових фотографија била инспирисана њеним погледом – слика жене на мосту над Савом, са очима што гледају у бескрајну даљину.

Никада нису дошли на прославу годишњице гимназијске матуре. Ништа их није више привлачило да се прошетају заборављеним градићем.

Педесет година. Није то само број. То је пет деценија без додира, без речи, али не и без сећања. Он је чувао њену фотографију са матурске вечери у књизи коју никада није прочитао до краја. Она је знала напамет звук његовог смеха, иако га није чула од младости, само га је чула у сновима где се смејао ветру у крошњама.

И онда – авион за Мароко. Аеродром у Београду, био је хаос од путника и мириса кафе. Глас на српском и енглеском је најавио полазак авиона.

Он је сео уз малени авионски прозор и одмах је отворио књигу коју није разумео. Она је тражила своје место, погледом прелазећи преко глава путника који су већ седели. Дошла је до њега.

„Извините, мислим да је ово моје место“, рекла је гласом који је одјекнуо као ехо из гимназијског ходника.

Подигао је поглед са књиге. Њен глас – исти. Њене очи – исте. Само са више прича у њима, са борама што су се смејале. Срце му је заиграло – не због лепоте, не због препознавања, већ због осећаја да је нешто недовршено управо ушло у кадар, као кад се филм заврти уназад.

Сели су једно поред другог. Није било потребе за уводом. Није било питања „да ли се сећаш“. Сећали су се обоје. Сећали су се свега што није речено – тишине у клупи, погледа у ходнику.

Разговор је текао као река, полако, али снажно: о деци која су одрасла, о књигама које су их промениле, о ноћима када су се будили са сећањем на други град.

„Идем у Мароко да фотографишем лица“, рекао је, док су испод њих пролазили врхови Атласа.
„И ја идем да заборавим своје“, одговорила је.

У Маракешу су шетали кроз медину, кроз мирисе зачина, слушајући вику трговаца. Он је фотографисао зидове што су вијугали, прозоре са украсним решеткама од кованог гвожђа, лица – стараца са брадама као пустињски песак, деце што су се смејала из сенки. Она је корачајући по калдрми писала белешке у свеску, застајкујући да додирне свилу на тезгама или да осети топлоту чаше чаја у малој радионици, ослушкивала воду у фонтанама. Није било романтике, али било је нежности – у томе како би се он окренуо да провери да ли је она још ту, или како би она застала да га сачека код угла. Није било страсти.

Једног дана, у медини, док се пробијала кроз гомилу, она се спотакла о нераван камен. Он је пружио руку. Њихови прсти су се додирнули – први пут после пола века. Кратко, али довољно да се струја пробуди.

„Твоје лице је сада као песма коју сам чекао да чујем“, рекао је.
„А твоје је као фотографија коју сам заборавила да развијем са филма“, одговорила је.

Седели су на тераси, пили чај од нане, врућ и сладак, гледали у залазак сунца што је бојио небо у нијансе наранџастог, а пустињу у даљини у златну маглу. Град испод њих брујао је као кошница – вика из медине, далека молитва са минарета. Он је извадио камеру, руке су му мало задрхтале од узбуђења. „Могу ли да те фотографишем?“ упитао је гласом који је одјекнуо у тишини терасе.

Она је климнула главом, окренувши се ка хоризонту. „Али не лице, фотографиши моје руке“, рекла је, „оне су памтиле више него што сам ја хтела – сваки цртеж у свесци, сваки поглед у ходнику.“

Фотографија је настала у златном светлу, где су њене руке, наборане али грациозне, лежале на каменој огради, а његова сенка падала као благослов.

Њене руке, његова сенка, и тишина која није била празна, већ пуна свега што никада није изговорено.

Када се вратио у Београд, у стан где су зидови били пуни планова, али празни од присуства, ставио је ту фотографију у рам. Не у галерију, не на изложбу – већ у своју радну собу, поред старе свеске из гимназије. На полеђини је написао само једну реч: „Потврда.“

Она се вратила у Ниш, у свој дом са баштом, где је чај мирисао на јесен. Села је за сто, отворила свеску и написала причу о сусрету у авиону. Није поменула име. Није описала лице. Само је записала:

„Понекад се живот врати. Не да поправи, већ да потврди. Да каже: било је стварно. И још увек јесте.“

Причу је завршила без тачке. Као да је оставила простор за још један сусрет. Или бар за још један поглед.

Књиге остају вечно, а судбина интернета је неизвесна

Адреса за наручивање књига: e-mail: [email protected] Испорука књига на кућну адресу.

Проверите да ли Ваша локална библиотека поседује слободне примерке издатих књига:
ПРЕТЕРАЖИВАЧ БИБЛИОТЕКА

#DusanStamenkovic #dusanrotary #Kristina #Tinche

Kristina Böhm: Lebensträume und ihre Pläne für die Zukunft

👉 https://www.aw.plus/doriszimmermann/kristina-boehm

#Boehm #Volksmusik #Kristina #Schweiz #Schlager

"A sad story with questions that need answers, where is his sister, #Kristina, and where is the traitorous director of the orphanage?"

😨 A teenager who was forcibly taken out of #Ukraine hanged himself, unable to cope with life in a foster family.

This is #Alexander_Yakushchenko , who lived in an orphanage in the #Ukrainian city of #Kherson until the fall of 2022. When the #Russians occupied the city, the director of the orphanage began to collaborate with the invaders.

Wir brauchen eindeutig mehr Mädels und Frauen an den Drums...

https://www.youtube.com/watch?v=43IChTNRCjI

#Kristina #metallica Cover
\m/