ВИДОВДАН И ТРУЛА ЈАБУКА

Сутра је Видовдан, а већ данас врућина у Београду топи асфалт. Синоптичари су најављивали преко четрдесет степени у сенци – најтоплији Видовдан у историји мерења. Цела Европа кључа, али овде, на београдском плочнику, чинило се да тешка спарина није само метеоролошка, већ да долази из саме утробе града.

Милош, пензионисани професор историје, стајао је на тераси свог стана и гледао према Сави. У руци је држао јабуку купљену јуче на пијаци „Зелени венац“. Била је крупна, црвена, сјајна под тешким сунцем. Али на супротној страни, тамо где се није видело на први поглед, скривала се мала, мрка мрља.

„Једна трула јабука квари целу корпу“, промрмљао је тихим, катедарским гласом који је одавно изгубио публику.

Доле, на улици, већ су се окупљале присталице владајуће странке. Заставе су се лепиле за знојаве дланове, аутобуси су брујали у месту, а са разгласа је допирао препознатљив, агресиван тон политичких говорника. Данас пензионери у Београду – сутра у Краљеву студенти. Два потпуно различита света, заробљена у истој, тесној корпи.

Милош је полако окренуо јабуку у руци. Мрља је била ситна, готово занемарљива. Као мали, свакодневни компромис. Као једна лаж коју прећутиш ради мира у кући. Као један глас који дајеш за оно за шта у дубини душе знаш да није у реду, правдајући се шапатом: Само једном. Само још овај пут, док прође криза.

Кроз тежак ваздух допловило је сећање. Видео је свог деду у мрачном, хладном подруму код Краљева, како пребира плодове под свећом.

„Избаци је одмах“, говорио је стари док му је једна таква клизила кроз жуљевите прсте, „јер после не вреди ни нож ни молитва.“

Професор у њему тада је неминовно оживео, повезујући дедину просту сељачку логику са вековним искуством човечанства. Добро је знао да ова законитост није само плод народног искуства. Још су старозаветни мудраци и новозаветни апостоли упозоравали на то како се духовна и морална кваривост неприметно шире кроз заједницу. Свети апостол Павле у својим посланицама упозоравао је верне, користећи управо сличну слику: „Мало квасца укисели све тесто“ (Галатима 5:9). Он је подсећао да само један мали пристанак на грех, један ситан компромис са неморалом, лажју или корупцијом, има моћ да затрује и обесмисли читаво друштво. Такође, Књига Проповедникова у Старом завету сурово опомиње: „Један грешник упропасти много добра“ (Проповедник 9:18).

Свака заједница, мислио је Милош, пропада од тог једног, првог пристанка на моралну трулеж.

А шта је преостало данас? Сви у корпи вичу за другога да је труо. Власт упире прстом у опозицију, опозиција у власт, а они у средини, уморни и резигнирани, презиру оба табора. Студенти који ће сутра у Краљеву стати на видовданску врућину – и они ће некоме бити трули, обележени и отписани. Сви су постали судије, и сви су апсолутно уверени да је управо њихова лична мрља „мала, небитна и оправдана“ вишим циљевима.

Професор је принтео јабуку уснама и загризао је. Укус је још увек био добар, сочан и сладак, али тај укус је био варљив. Знао је медицински прецизно: трулеж не виче, она не држи говоре на трговима. Трулеж ради тихо, невидљиво, изнутра, разједајући саму срж плода.

Са улице је, попут таласа, допрео громогласан, оркестриран аплауз. Неки говорник је са бине поново некога називао издајником и „трулом јабуком“. Милош се насмејао, суво и без трунке радости. Сутра ће на Видовданском сунцу, под неподношљивих четрдесет степени, студенти можда викати исто то – само контра смером и другим гласом. Бука ће остати иста, а суштина ће наставити да трули.

Окренуо се, ушао у кухињу и узео стари, добро наоштрени нож. Вратио се на ивицу терасе, као на неку личну линију фронта.

Пажљиво, хируршким покретом, зарио је сечиво у месо јабуке. Одсекао је цео део са мрљом – дубоко, сигурно, све док се није појавило потпуно здраво, бело месо.

Потамнели, покварени комад пустио је да падне у канту за ђубре. У руци му је остао неравни, знатно мањи, али очишћени остатак јабуке.

Поново је загризао.

Осетио је оштар, киселкаст укус. Али то је још увек била права, чиста јабука.

Врућина је притискала град попут оловног поклопца. Синоптичари су обећавали да ће сутра бити још горе, још врелије. Али Милош више није гледао у аутобусе нити је слушао звучнике. Окренуо је поглед према сивој силуети Калемегдана, тамо где се јасно видео крст на храму, и тихо, више за себе, рекао:

„Мора почети од мене. Од сваког по једна мрља мање. То је једини завет.“

Врели летњи ветар повукао је са терасе мирис свеже пресечене, чисте јабуке. За то поподне, у узаврелом Београду, то је било све што један човек може да учини. Али било је стварно.

© 2026 Душан Стаменковић

Књиге остају вечно, а судбина интернета је неизвесна

Адреса за наручивање књига: e-mail: [email protected]
Испорука књига је на кућну адресу.

Проверите да ли Ваша локална библиотека поседује слободне примерке издатих књига:
ПРЕТЕРАЖИВАЧ БИБЛИОТЕКА

#Cuprija #DusanStamenkovic #dusanrotary #trulaJabuka #vidovdan

Црвена беретка

Киша је падала равномерно, као да нема ништа паметније да ради. Био је то хладан, лепљив крај октобра када стари универзитетски центар губи боју и утапа се у сивило.

С друге стране улице, кроз замагљено стакло малог кафића „Вертиго“, она је посматрала студенте како излазе са предавања. Носили су књиге испод руку, разговарали, смејали се, негде журили. Крили су се под кишобранима и утапали у плавичасти сјај својих телефона. Сви су изгледали као људи који имају правац. Имали су где да касне. Имали су где да припадају.

Она је седела сама. На столици поред ње лежала је диплома, тек преузела са свечане доделе. Није је чак ни отворила. Самим својим присуством у тој црвеној плишаној туби, она је деловала као предмет који припада неком другом.

Последњих дана често је размишљала о једној чудној могућности: да је човек способан да годинама иде ка неком циљу и да тек када га достигне схвати да циљ никада није ни постојао. Дипломирала је са одличним успехом. Професори су били задовољни. Пријатељи уверени да је пред њом блистава будућност. Само она није знала шта се подразумева под том речју. Будућност. Звучала је као име места које не постоји.

У пепељари испред ње догоревала је цигарета. Прва тог дана. Можда трећа. Изгубила је рачун. Извадила је телефон, а на екрану се појавио фајл devojka sa beretkom.jpg. На фотографији је била она од пре неколико година. Црвена беретка. Јесењи ветар. Сунце у очима. Осмех који није глумио ништа. Гледала је ту девојку као неког кога је некада познавала. Можда је то и била суштина њеног проблема. Није изгубила смисао. Изгубила је особу која је некада веровала у њега.

Погледала је поново кроз прозор. На супротној страни улице неко је стајао испод надстрешнице аутобуске станице. Висок мушкарац у тамној јакни. Лице му није видела због подигнуте крагне и кишне магле. Ништа необично за овакво поподне. Па ипак, учинило јој се да је посматра. Скренула је поглед. Када је поново погледала, човек је и даље стајао на истом месту. Непомичан као споменик.

Последњих неколико година живела је брже него што је размишљала, бежећи од сопственог еха. Стипендија у Прагу. Лето у Барселони. Зима у Бечу. Неколико месеци у Риги. Довољно да научи како изгледају пусти аеродроми у четири ујутру и како мирише кафа у туђим градовима. Недовољно да негде пусти корен. Људи су долазили и одлазили кроз њен живот као кроз обртна врата хотела. Некадашње љубави остале су расуте по Европи као заборављени пртљаг. Нико јој није недостајао довољно да му се врати. Посматрала је свет око себе са савршеном, камијевском дистанцом странца.

Док је плаћала рачун, конобар јој је пружио малу, грубу белу коверту.

– Марија, ово је остављено за вас.

– За мене?

– Тако је. Девојка са црвеном беретком код прозора.

На коверти није било имена. Само једна реч исписана оштрим, црним мастилом: „Лично“

Осетила је како јој срце на тренутак убрзава из летаргије. Отворила је коверту. Унутра је био папирић са адресом и временом. Данас. У четири. Ништа више. Никакав потпис. Никакво објашњење. Подигла је поглед ка улици. Човек у тамној јакни више није био на станици.

У пет до четири стајала је испред старе виле у Господар Јевремевој.

Киша је сада већ падала у густим косим завесама. Вода се сливала низ фасаду са које је отпадао малтер. Зграда је деловала напуштено, као да годинама нико није ушао у њу. Само је на спрату горело светло. Жућкасто. Трепераво. Као сигнал. Као обећање.

Погледала је папирић који је добила у кафићу. Адреса је била тачна. У том тренутку телефон јој је завибрирао у руци. На екрану се појавила порука са непознатог броја:

„Чекам Вас!.“

Дуго је стајала на киши, док јој је вода натапала црвену беретку. Некада би такву поруку обрисала без размишљања. Некада је имала планове. Рокове. Испите. Људе који су знали ко је. Сада није имала ништа осим празнине која се сваког дана ширила. Зато јој та порука није звучала као претња. Звучала је као излаз.

Полако је прошла кроз дворишну капију и попела се на неколико степеника до улазних врата. Летимично је погледала на месингану плочу на зиду „Агенција за шуме“. Пришла је вратима и гурнула их. Стара брава је зашкрипала. Унутра је мирисало на влагу, прашину и нешто давно заборављено. Лифт није радио. Почела је да се пење у потпуном мраку. На спрату је затекла једна врата двокрилна, висока, полуотворена. Светлост је допирала изнутра.

Ушла је.

Соба је била изненађујуће уредна, огољена од сувишних ствари. У средини је стајао један једини сто, а иза стола човек. Исти онај кога је видела преко пута кафића. Сада је први пут могла да му види лице. Имао је око педесет година. Мирне очи. Кратко ошишану седу косу. Лице човека који је навикао да посматра много више него што говори.

Није устао. Само је показао руком на столицу преко пута.

– Седи.

На столу је лежала танка плава фасцикла. Њено име било је исписано на корицама. Осетила је како јој се желудац стеже.

– Ко сте ви?

Човек није одговорио. Отворио је фасциклу. На врху су биле фотографије. Праг. Барселона. Беч. Рига. Фотографије које никада није видела, ухваћене из углова за које није знала да постоје. Фотографије на којима је била она. Док чита књигу у библиотеци. Док чека касни воз. Док разговара са неким анонимним пролазником на улици. Док седи потпуно сама у парку.

Када је човек отворио фасциклу, није је узнемирило што неко зна где је била. Узнемирило ју је што је неко знао да је постојала. На тим сликама понављала се увек иста сцена. Она. Увек на путу. Никада на одредишту.

Човек је окренуо последњу страницу. На њој није било фотографије. Само неколико реченица извештаја, исписаних без емоција и без придева. Само суве чињенице:

„Способна адаптација на нове средине.“

„Изражена самосталност.“

„Ниска потреба за припадањем.“

„Висока толеранција на неизвесност.“

Дуго је гледала те речи. Затим је схватила нешто чудно. То није био обичан извештај. Била је то пресуда њеном дотадашњем начину живота.

– Ко сте ви? – упитала је поново.

– Није важно.

– Зашто сам овде?

Човек је неко време ћутке посматрао кишу са друге стране прозора.

– Зато што више немаш разлог да останеш тамо где јеси.

– А ако одбијем?

Човек се благо, скоро неосетно насмешио.

– Онда ћеш сутра устати, попити кафу, послати биографије, пронаћи посао и наставити живот.

– То звучи нормално.

– Нормално и није супротност празнини. То је понекад њен најсигурнији облик.

Тада је први пут заћутала. Не зато што није имала одговор. Већ зато што га је имала. Знала је да је сигурност само прерушени апсурд.

Човек је отворио фиоку, извадио два предмета и спустио их испред ње. Њену диплому и тамноплави пасош без грба, ознака и државног имена.

Када их је погледала, учинило јој се да гледа два различита начина нестанка. У првом, оном који је симболизовала диплома, нестала би полако. Годинама. Кроз ситне компромисе, каријеру и друштвене улоге. У другом, који је нудио плави пасош, нестала би одмах. Вечерас. Ниједан од та два пута није обећавао срећу. Само је један обећавао непознато.

Напољу је поново загрмело. Киша је немилосрдно ударала по стаклу.

На замућеном прозору видела је свој одраз. Иза тог одраза видела је сиви град под пљуском. Иза града ноћ. Иза ноћи ништа. Одједном јој се учинило да се целог живота плашила управо тог ништа. А можда је заправо тамо, у ту потпуну слободу лишену идентитета, требало да оде од самог почетка.

Полако је испружила руку према столу.

У том тренутку, светло у соби је слабо затреперило. Па се угасило.

Неколико дана касније њен изнајмљени стан био је потпуно празан. Телефон искључен, а број деактивиран. Налози на свим друштвеним мрежама обрисани.

На полици само трагови прашине.

Годинама касније, људи су је се понекад сетили. Неко би поменуо њено име у пролазу. Неко би рекао да је наводно радио с њом у иностранству, за неку агенцију која званично не постоји. Неко би се заклео да је видео њен лик у журби на аеродрому у Бриселу. Неко би тврдио да је све то измишљена урбана легенда.

Истина никада није потврђена. Али можда то више није било ни важно.

Јер постоје нестанци који нису бекство отуда где јесмо. Постоје одласци који нису путовање ка нечему. Постоје људи који читав живот траже врата, не да би стигли на неко одредиште, већ да би једноставно изашли. А када их коначно пронађу, нико више не може да каже шта се налази са друге стране.

Само киша. И понека стара, прашњава фотографија девојке са црвеном беретком која се заувек смеши некоме ко још увек наивно верује да је будућност место до кога се може стићи.

Књиге остају вечно, а судбина интернета је неизвесна

Адреса за наручивање књига: e-mail: [email protected]
Испорука књига је на кућну адресу.

Проверите да ли Ваша локална библиотека поседује слободне примерке издатих књига:
ПРЕТЕРАЖИВАЧ БИБЛИОТЕКА

#crvenaBeretka #Cuprija #DusanStamenkovic #dusanrotary

ПОМОРАВСКА ЕЛИТА

Заборављена генерација која је модернизовала Поморавље

Када би путник тридесетих година прошлог века сишао на железничку станицу у Ћуприји, дочекао би га призор који није очекивао у српској провинцији. Кроз долину Велике Мораве пролазио је Оријент експрес – један од најпознатијих европских возова, симбол повезаности са светом. Поморавље тада није било периферија. Било је живо раскршће путева, капитала, знања и нових идеја.

Између два светска рата Ћуприја, Параћин и Јагодина чинили су јединствен привредни и друштвени простор. Железница и друмови спајали су их свакодневно, а развој једног града подстицао је развој друга два. Параћинска индустрија и трговина, рудници угља на обронцима Кучаја, Учитељска школа у Јагодини, Чехословачка школа „Масарик“ и Артиљеријска подофицирска школа у Ћуприји сведочили су о снажној модернизацији читавог краја.

Развијала се и саобраћајна мрежа. Поред железнице, све важнију улогу добијале су аутобуске линије које су повезивале Параћин, Ћуприју, Јагодину и Деспотовац. Поморавље је постајало све компактнији простор у којем су људи, роба и идеје циркулисали брже него икада раније.

Сва три града имала су соколске домове, фудбалске стадионе, аероклубове и травнате аеродроме. У време када је цивилно ваздухопловство још представљало симбол будућности, Поморавци су већ организовано летели. Истовремено су се обнављале и градиле школе у градовима и селима, док су Учитељска школа у Јагодини и школа „Масарик“ у Ћуприји представљале значајне образовне центре.

Веза са светом била је двосмерна. Док су европски путници Оријент експресом стизали у долину Мораве, из Ћуприје је недељно полазио „Поморавски гласник“, лист који се читао далеко изван локалних оквира, па и у европским метрополама. Такви детаљи показују да Јагодина, Ћуприја и Параћин нису живели изоловано, већ су били укључени у токове савременог европског друштва.

У том окружењу формирала се поморавска елита – генерација индустријалаца, лекара, инжењера, адвоката, професора, банкара, трговаца и официра. То нису били људи повезани само богатством или друштвеним положајем, већ пре свега образовањем, професионалним угледом и осећајем одговорности према заједници.

Поморавље је тих година привлачило људе из различитих крајева Европе и Балкана. У фабрикама, школама, банкама и државним установама радили су стручњаци различитог порекла, доносећи нова знања и искуства. Истовремено, деца староседелачких породица одлазила су на школовање у Београд, Праг, Беч и друге универзитетске центре, враћајући се потом у свој завичај. Управо је та стална размена људи и идеја представљала један од главних покретача модернизације.

Највидљивији израз таквог духа био је Ротари клуб Морава, који је окупљао чланове из Ћуприје, Јагодине и Параћина. Био је то у свету јединствен пример клуба који је обједињавао три града, а не само један. По правилима међународног ротаријанства, у клубу није било места политичким и верским расправама; нагласак је био на професионалној сарадњи, хуманитарном раду и унапређењу заједнице. Чињеница да су најугледнији људи Поморавља без задршке приступали таквој организацији говори о самопоуздању и отворености тадашње генерације. Међу њима су били лекари попут др Милана Стевановића, угледни привредници, судије и јавни радници. Неки су припадали и слободнозидарским ложама, што је у то време представљало део ширег грађанског и интелектуалног живота, а не сензационалну тајну каквом се често представља у Србији данас.

Међутим, крајем тридесетих година над Европом су се надвијали тамни облаци. Раст тоталитарних идеологија, распад Чехословачке и све извеснији рат изазивали су забринутост и у Поморављу. Посебно су погођени били чешки стручњаци и њихове породице, који су деценијама били део локалне заједнице. Људи који су допринели модернизацији краја сада су са неизвесношћу посматрали будућност.

Други светски рат прекинуо је замах ове генерације. Многи су невини страдали, неки су напустили земљу, а други су после рата потиснути из јавног живота због нових политичких и идеолошких околности. Ипак, институције које су створили нису нестале. Школе су наставиле да образују нове генерације, фабрике да производе, а градови да расту. Оно што је временом избледело била су имена људи који су поставили темеље тог развоја.

Зато прича о поморавској елити није прича о носталгији за једним прошлим временом. То је прича о генерацији која је разумела да се напредак гради образовањем, радом, поверењем и сарадњом. Њихово наслеђе не налази се само у зградама, пругама, школама и фабрикама које су оставили иза себе, већ и у уверењу да један крај може постати успешан онда када га воде људи широких видика и јасне свести о општем добру.

Можда је управо то најважнија порука поморавске елите: да истински развој не настаје случајно, већ онда када се знање, предузимљивост и поверење удруже у заједничком циљу.

Књиге остају вечно, а судбина интернета је неизвесна

Адреса за наручивање књига: e-mail: [email protected]
Испорука књига је на кућну адресу.

Проверите да ли Ваша локална библиотека поседује слободне примерке издатих књига:
ПРЕТЕРАЖИВАЧ БИБЛИОТЕКА

#Cuprija #DusanStamenkovic #dusanrotary #jagodina #paraćin #Pomoravlje #pomoravskaElita #Rotary

ДОШЉАЦИ

Свака генерација верује да живи у времену највећих подела. Али ретко која примети тренутак када се политичка свађа претвори у презир, а презир у начин живота. Тада комшије престају да буду комшије, суграђани престају да буду суграђани, а градови постају збир туђих табора који деле исте улице и ништа више.

У таквим временима људи више не траже оно што их повезује, већ оно по чему се разликују. Ко је одавде, а ко није; ко је староседелац, а ко дошљак; ко има право да говори у име града, а ко је у њега стигао јуче. А мало ко примећује да градови не пропадају онда када у њих долазе нови људи, већ онда када сви забораве да припадају истом месту.

ДОШЉАЦИ

Сумрак на реци

Последње школско звоно одјекнуло је ходницима Гимназије као коначни ударац. Ученици су јурнули напоље – бујица смеха, грљења, планова за живот који тек почиње. За професора Милана, после четрдесет година, то је био крај.

Сишао је до Мораве, на своју клупу испод старог платана. Река је текла равнодушно, иста као када је био дечак. Град се, међутим, претварао у нешто друго. Подела коју је некада сматрао само социолошком појавом сада је постала видљива, опипљива, свакодневна. Негде одозго, са телевизијских екрана и говорница, непрестано се подгревала: ми и они, наши и туђи, староседеоци и дошљаци. Нетрпељивост се више није крила. Постала је начин да се осећаш припадником нечега.

Милан је некада мислио да је проблем у самим људима. Сада је знао да је проблем дубљи – у томе што се људима систематски нуди мржња према ближњем као замена за будућност.

Сећао се Марка, дечака из старе ћупријске породице, пет генерација на истој калдрми. „Одавде се бежи, професоре. Овде више нема ничег.“ У његовом гласу није било туге, само презир према рођеном тлу.

Сећао се и Николе, сина избеглица. Тих, другачији нагласак. Једном је рекао: „Хоћу да студирам архитектуру. Да се вратим и средим овај град.“

На последњем часу Милан их је питао:

„Шта је патриотизам?“

Одговорили су брзо – застава, држава, народ.

„А волите ли улицу у којој сте одрасли?“

Тишина је била тежа од свих речи.

Корење у асфалту

Пензија је донела празнину. Једног октобарског поподнева, поред напуштене куће Марковића, Милан је чуо звук брусилице. У дворишту је био Никола. Прашина, зној, поглед пун одлучности.

„Професоре.“

Загрлили су се без речи. Никола није поправљао само кров. У приземљу је зидао читаоницу и место где млади могу да дишу. „Нема где да се окупе а да не заврше у кладионици или испред екрана.“

Ускоро је на капији стао отац Данило, вероучитељ доведен са стране. Погледао је нацрте и стегао вилицу.

„Ово није за наш народ. Доводите туђе идеје, кварите децу. Требају нам чврсте вредности, онакве какве смо ми донели.“

Милан је рекао тихо, али оштро:

„Када неко користи веру да би тукао туђе навике, онда више не гради заједницу. Гради своју малу државу унутар државе.“

Данило је отишао, љут. Али његов глас више није био само глас једног човека. Био је одјек горе, одакле се нетрпељивост систематски хранила.

Никола је гледао према Морави. „Отац ми још увек спава са кофером у мислима. Али рекао ми је: ‘Ми нисмо могли да бирамо где ћемо пасти. Ти можеш да бираш где ћеш остати.’“

Испит на калдрми

Зима је донела лед на реци и бирократске блокаде у општини. Дозволе су изненада „поново разматране“. Неко је шапутао да „дошљак не може да мења дух вароши“. Данилов утицај, подржан одозго, радио је свој посао.

Када је Милан ушао у хладну просторију, Никола је седео сломљен над папирима.

„Кажу да ја овде немам право да градим.“

Милан је спустио руку на његово раме.

„Не руше они твоју кућу, Никола. Они руше сваку могућност да неко са стране покаже да је могуће волети ово место више од оних који су се у њему родили.“

Следећег дана Милан је ушао у салу Културног клуба. Сви важни – одборници, свештеник, Марков отац.

Говорио је кратко, без илузија:

„Један младић улаже своју будућност да нашој деци направи место. А ви га давите зато што није ‘наш’. Питам вас: ко је данас дошљак у Србији? Онај који гради или онај који само чува своје привилегије и своју мржњу?“

Погледао је Марковог оца. „Ваш син бежи. Овај момак остаје.“

Тишина. Стари адвокат Марковић први је спустио поглед.

„Помоћи ћу му“, рекао је тихо. „Бесплатно.“

Отворени прозори

Пролеће је дошло сурово и лепо. Кућа је заблистала. На отварању било је пуно света – и оних који су раније ћутали.

Никола је стајао на прагу. Милан га је загрлио.

„Успео си.“

Отац Данило је дошао последњи. Без ватре у очима. Пришао је, пружио руку.

„Нека је с благословом. Можда… нисам видео целу слику.“

У даљини, матуранти су се возили у колима, славећи крај школе. У једним колима био је Марко – кофери на задњем седишту, поглед већ далеко од Мораве.

Милан је сишао до реке. Сео на клупу. Сунце је умирало у води.

Знао је да се иста прича понавља широм Србије. Не само у Ћуприји. Поделе се више не дешавају саме од себе – оне се гаје. Али насупрот томе, увек постоје они који, без обзира одакле дошли, одлуче да воле калдрму на којој стоје. И да јој нешто врате.

Дошљак више није увреда. Постао је једина нада.

Књиге остају вечно, а судбина интернета је неизвесна

Адреса за наручивање књига: e-mail: [email protected]
Испорука књига је на кућну адресу.

Проверите да ли Ваша локална библиотека поседује слободне примерке издатих књига:
ПРЕТЕРАЖИВАЧ БИБЛИОТЕКА

#Cuprija #došljaci #došljak #DusanStamenkovic #dusanrotary #starosedelac #starosedeociCuprije

ХИЛАНДАРСКА ЗАВЕРА

КРВ НА КАМЕНУ

Ноћ је била мирна. Море је ћутало дубоко испод Арсане. Само је ветар, сув и хладан од егејске соли, пролазио кроз крошње столетних чемпреса, шапућући о камену који је вековима упијао и молитве и грехе.

Јутро још није свануло када сам кренуо ка економији са дрвеном посудом. Кроз сиву маглу кораци су ми одјекивали прегласно. Пронашао сам га поред полусрушеног зида уз кошнице.

Гервасије је лежао на леђима, руке прекрштене око старе бројанице, глава благо окренута ка истоку. Изгледао је као да је сам себи спремио сахрану. Само танка, црна нит крви цурила је испод мантије и губила се у пукотини између две камене плоче.

Спустио сам ведро. Мирис барута ударио ме је као шамар – свеж, кисео, непристојан међу тамјаном и воском. Крв је још била топла.

Ја, Јован из Шумадије, који сам побегао од војске и кафанске политике да бих овде нашао мир, стајао сам над јединим пријатељем у манастиру. Пре два дана је у скрипторијуму објашњавао Душанове хрисовуље. Сада је вечност лежала пред мојим ногама, пробушена хицем који нико није чуо – или није желео да чује.

Игуман је дошао пре првог звона. Лице му је било од старог камена.

— Позови Симеона и Пантелејмона. Оперите га пре сунца. Нико не сме да види.

— Оче… ово је убиство. Морамо у Кареју.

Погледао ме је црним јамама без дна.

— У Хиландару нема убистава, Јоване. Само воља Божја и људски грех. Ово остаје овде.

Отишао је. Ја сам остао са мирисом барута и страхом од живих.

ПОДЕЛА ТИШИНЕ

Сахранили су га истог дана предвече. „Срце“, рекао је игуман кратко. Нико није питао. Та заједничка ћутња уплашила ме је више од рупе на његовим леђима.

Манастир је већ годинама био подељен. Пиринци – ми, са београдским златом и препорукама. Малешевци – „отровани Бугари“, како их је звао монах Трбић. Исти псалми, иста црква, али поглед преко певнице био је оштар као бајонет.

Треће вечери, чистећи ходник испред игуманове келије, чуо сам их кроз пукотину на вратима:

— Није због новца.

— Није ни због политике.

— Због писма. Ако га они нађу пре нас… изгубићемо манастир.

Те ноћи више нисам био искушеник. Постао сам ловац у лавиринту од камена и лажи.

СЕНКЕ

Старог Симеона затекао сам у ризници под једном једином свећом.

— Зашто је убијен, оче?

Симеон је дуго ћутао, па проговорио гласом сувим као пергамент:

— Србија је откупила Хиландар, Јоване. Двадесет хиљада динара у злату. Али ништа није бесплатно. Дошао је новац, а са њим и људи који траже територију, а не Бога. Гервасије је био пречист. Видео је да се и Христос и народ користе као изговор за оно што је увек исто – похлепу.

Спустио је тешку руку на моје раме.

— Чувај се оних који превише говоре о великим стварима. Иза тих речи обично стоји нешто веома мало и прљаво.

ПИСМО

Тражио сам га недељама, у страху да ћу и ја завршити под зидом.

Пронашао сам га случајно, у старом Минеју у библиотеци. Обичан танак лист. Без имена. Без шифри.

Само неколико редова о Пајсију Хиландарцу и Вуку који је признао бугарски језик, а на самом дну, подвучено два пута црвеним мастилом:

„Највећа лаж није оно што људи скривају. Највећа лаж је оно у шта желе да верују.“

Није било велике завере. Ни српске ни бугарске. Само параноја коју су сами нахранили годинама. Убили су га јер су веровали у сопствене сенке. Створили су непријатеља да би лакше оправдали мрак у себи.

Седео сам у мраку док се свећа није угасила. Свет који сам дошао да нађем овде није постојао. Постojaо је само Балкан, свучен до голе коже, у мантији.

ЗВОНА

На последњој вечерњој служби стајао сам уза стуб у најгушћем мраку. Десно наши. Лево они. Исти напев, исти Христос, исти понор између.

Вратио сам писмо у стару књигу. Нека чека неког другог искушеника. Можда ће он разумети. Или ће, као и ми, видети само оно у шта очајнички жели да верује.

Сутрадан сам отишао.

Са палубе малог брода који је пловио ка Јерисосу гледао сам како Хиландар нестаје иза брда – велик, камен, тих, савршено исти као оног дана када сам пун наде први пут крочио на његову обалу.

Само ја више нисам био исти.

Моја невиност је остала тамо, упијена у хладни порозни камен заједно са Гервасијевом крвљу.

Звона су и даље звонила преко мирне воде – тешка, упорна, као да понављају страшну тајну коју нико на земљи не жели да чује.

© 2026 Душан Стаменковић

Василије Трбић (Бијело Брдо, 1881 — 1962) био је српски четнички војвода активан у Старој Србији и касније политичар у југословенској држави. Хтео је да буде монах у Хиландару, где се запутио. Тамо су 1902. године убијени неки егзархијски калуђери, и он је морао да бежи из Свете горе. Напустио је монаштво (раскалуђер) намеравајући да стигне у Србију. Добио је у Солуну у унијатском манастиру световно одело и са лажним француским пасошем стигао до Атине.

Књиге остају вечно, а судбина интернета је неизвесна

Адреса за наручивање књига: e-mail: [email protected]
Испорука књига је на кућну адресу.

Проверите да ли Ваша локална библиотека поседује слободне примерке издатих књига:
ПРЕТЕРАЖИВАЧ БИБЛИОТЕКА

#Cuprija #DusanStamenkovic #dusanrotary #hilandar #VasilijeTrbić

ПОД ИСТИМ КАМЕНОМ

Стара кућа коју су поред цркве саградили Анта и Наста видела је многе одласке. Али Наста је знала да се из те куће одлази на два начина: кћери су одлазиле у туђе домове када се удају, а синови који би обукли официрски шињел одлазили су за војним трубама и прекомандама.

Зато је Наста свог Милана прежалила два пута.

Први пут га је прежалила као дечака, оног дана када је из дворишта поред старе цркве отишао на војне школе. Док га је испраћала кроз јагодинску варош, у души је већ знала закон официрског позива – њен Милан више не припада старој кући. Припадао је краљу, војсци и застави. Постао је активни пешадијски потпоручник, висок и далек, човек који у родни дом долази само на кратка одсуства. Мајчинско срце га је тада први пут пустило у свет, поносно, али рањено тишином која је остала у његовој соби.

А онда је дошао јун 1913. године.

Крволочни Бугари, како ће касније бити уклесано у камену, ударили су без објаве рата на српске положаје код Брегалнице. Из ратног вихора стигла је вест да је Милан Здравковић, активни пешадијски потпоручник, погинуо у двадесет четвртој години живота.

Како је тачно изгледао његов последњи час, нико у Јагодини никада није поуздано сазнао.

Остала је само страшна истина да се није вратио и да је негде далеко, у македонској земљи, остао без гроба који би мајка могла да посети.

Тада је Насту погодио онај најстрашнији, хладни јад: сазнање да никада, док је жива, неће сазнати где леже кости њеног сина. Неће бити тела да га окупа сузама, неће бити сандука да му спусти струк босиљка, нити црне земље у Јагодини коју би могла рукама да помази.

Наста тада није крикнула.

Након што је већ изгубила младу кћер, учитељицу коју је угасила јефтика, овај други ударац угасио је сваку радост у њеним очима. Али понос је остао, чврст као камен.

Окупила је преосталу децу око стола под титравом светлошћу свеће.

Гледала је у Драгутина, Радомира, Божу и Даринку.

– Децо моја – рекла је тихо – ваш брат нема гроба. Нема крста, нема хумке, нема места на које мајка може да дође и запали свећу. Али у Јагодини мора да има кућу. Направићемо му споменик на нашем гробљу. Ако му већ не можемо наћи кости, можемо му сачувати име. А када ја зажмурим и душу предам Богу, положите ме под тај исти камен. Да ме земља чува овде, а душа да ми оде тамо где је он остао.

Тако је настао завет.

Реч по реч, бол по бол, у камен су уклесани стихови:

Застава се српска светом вије,
мили сине тебе земља крије,
за крст часни и слободу сјајну,
ти сахрани своју младост бајну!

Године су пролазиле.

А онда је дошла 1916.

Под бугарском и швапском окупацијом, док су улицама Јагодине корачали војници исте оне силе која јој је узела сина, Настино срце је коначно клонуло. Деца су испунила обећање.

Положили су је на Старом гробљу, испод камена који је подигла Милану.

На споменику су остала уклесана два имена.

Мајчино и синовљево.

Али испод њега лежала је само она.

Милан је остао далеко, на Брегалници, у земљи коју је бранио и у којој је погинуо.

Па ипак, тај камен никада није био празан.

Док је Наста почивала испод њега, Милан је живео у сваком слову уклесаном у белег који му је подигла. Тако су мајка и син остали заједно, не по закону земље и гробља, већ по закону љубави која не признаје раздаљине.

Време је пролазило.

Нестајале су старе куће, мењале се вароши, рушили се мостови и смењивале државе.

Само је камен остао.

И данас, више од једног века касније, на Старом гробљу у Јагодини стоји исти споменик.

Под њим почива Наста.

Милан није ту.

Али док год се могу прочитати речи које му је мајка оставила, тај камен није празан.

Он је место на коме се после смрти поново састају мајка и син.

(27) Bregalnički junak – YouTube

Пост Скриптум

Ова новела настала је на основу натписа са породичног споменика на Старом гробљу у Јагодини, података из родослова породице Здравковић, црквених матичних књига и породичног предања које се преносило кроз више генерација.

Историјски су потврђени постојање Милана Здравковића, активног пешадијског потпоручника, његова погибија на Брегалници 18. јуна 1913. године по старом календару, као и чињеница да је његова мајка Наста сахрањена под спомеником који носи и његово име.

Поједини разговори, мисли и поједини детаљи описани у новели представљају књижевну реконструкцију насталу са намером да дочара дух времена и породичну трагедију која је остала забележена у камену и породичном сећању.

© Душан Стаменковић

Књиге остају вечно, а судбина интернета је неизвесна

Адреса за наручивање књига: e-mail: [email protected]
Испорука књига је на кућну адресу.

Проверите да ли Ваша локална библиотека поседује слободне примерке издатих књига:
ПРЕТЕРАЖИВАЧ БИБЛИОТЕКА

#AntaZdravković #Cuprija #DusanStamenkovic #dusanrotary #Duta #jagodina #MilanZdravković #NastaZdravković

ПРАЗНЕ РЕЧИ

Летња башта кладионице на почетку улице Цара Лазара била је пуна као да се у њој дели бесплатна будућност. У самом центру Ћуприје, између старих зграда са чијих су се фасада крунили слојеви прошлих времена, јунски ваздух је стајао тежак и густ, заробљен над поплочаном пешачком оазом.

Седео сам за столом у хладу и вртео кашичицу у другој кафи. На дну шољице се већ ухватио суви талог. За суседним столом, два момка су разговарала тако гласно да није било могуће не чути их.

— Народ је крив за све — рече први, палећи цигарету.

— Није народ него власт — одговори други, ударивши дланом о сто.

Онда су, по неком неписаном кафанском ритуалу, почели да набрајају шта све не ваља у држави. Реченице су им биле тешке, препуне речи које су некада покретале војске: народ, слобода, издаја, револуција, правда, част. Слушао сам их и размишљао како велике речи најлакше излазе из уста када човек седи у удобности, заштићен хладовином и туђим плаћањем туре.

На зиду изнад њих, изнад њихових глава, светлео је огроман монитор. Фудбалске утакмице, квоте и резултати смењивали су се брже од њихових политичких уверења.

— Бунимо се зато што се надамо нечем бољем — рече један од њих, стишавши глас.

Други климну главом.

— Нада је почетак сваке револуције.

У том тренутку обојица су погледала према екрану. Почела је нека утакмица из друге лиге, из земље коју вероватно не би умели ни на карти да покажу. Извадили су телефоне и проверили тикете.

Револуција је могла да сачека до полувремена.

На поплочаном тргу испред кладионице било је мало људи. Сунце је пржило отворени простор пешачке зоне. Прошао је пензионисани хирург. Ходао је споро, као човек који је некада у ћупријској болници спасавао туђе животе, а сада пази да не изгуби сопствени корак међу плочама центра.

Затим су прошле две старице. Носиле су торбе и разговарале о ценама у продавницама. Нико није говорио о револуцији. Само о чистој, огољеној математици преживљавања.

Изненада је преко трга, између старих градских фасада, пролетела девојка на електричном тротинету. Момци су заћутали. Испратили су је погледом, све док њено зујање није утихнуло даље низ Цара Лазара.

Неколико секунди касније наставили су разговор, као да паузе није ни било.

— Кажем ти, овако више не може.

— Не може.

Наручили су још две кригле пива.

Млада, прелепа конобарица их је донела без речи. Вероватно је већ сто пута слушала исте разговоре док је пребрисавала столове преко којих су се рушиле империје, а бакшиш остајао исти.

Погледао сам поново трг. Све је било мирно. Није било ни трага од револуције.

Само су се на електронском семафору банке прекопута смењивали бројеви курсева. Евро је тог дана вредео нешто више него јуче. Можда је у томе и био читав проблем.

Некада су људи веровали у Бога, у краља, у партију, у идеале, у љубав, у науку, у будућност.

На телевизору се зачу урлик спортског коментатора. Један од момака нагло скочи са столице.

— Гол!

Други подиже руке као да је управо освојио свет. Неколико гостију у дубини локала запљеска. На тренутак је читава башта оживела.

Затим је све поново утихнуло.

Погледао сам трг још једном.

Пензионисани хирург је већ био замакао иза угла. Старице су нестале у банци. Девојке на тротинету више није било.

Само су речи остале да лебде над столовима. Велике, важне и потпуно безопасне. Као празне лименке које ветар котрља преко пустог поплочаног трга, између тихих, старих зграда које су виделе и превише оваквих поподнева.

Погледао сам у телефон. Стигла је порука од жене: „Купи хлеб кад се будеш враћао“.

Устао сам, оставио новац за кафу и закорачио на сунце, у пешачку зону. На семафору банке бројке су се поново промениле. Сада су показивале само време које неумитно протиче, секунду по секунду, док су момци иза мојих леђа наручивали нову туру и поново почињали причу о правди.

© 2026 Душан Стаменковић

Књиге остају вечно, а судбина интернета је неизвесна

Адреса за наручивање књига: e-mail: [email protected]
Испорука књига је на кућну адресу.

Проверите да ли Ваша локална библиотека поседује слободне примерке издатих књига:
ПРЕТЕРАЖИВАЧ БИБЛИОТЕКА

#Cuprija #DusanStamenkovic #dusanrotary #kladionica #obojenaRevolucija

Лето када је Ћуприја постала Париз

Мирис липе и париских парфема

Летњи распуст у Ћуприји имао је свој специфичан мирис. Био је то мирис прегрејаног асфалта, прашине коју би предвече попрскале општинске цистерне и тешког, слатког мириса липа које су већ почињале да прецветавају. Налазио сам се у оном чудном вакууму између јунског и септембарског испитног рока. На Саобраћајном факултету у Београду оставио сам годину пуну напорних предавања, нацртне геометрије и професора који су веровали да је регулисање саобраћаја важније од саме гравитације. Овде, у родном граду, време је текло спорије, попут Велике Мораве у јулу.

Само неколико месеци раније вратио сам се из Париза. Провео сам тамо свега недељу дана, али за момка из унутрашњости Србије то је било равно путовању на Месец. Моје очи су још увек биле пуне широких булевара, башта препуних људи који никуда не журе, и оних малих, кокетних кафетерија чији су се столови изливали директно на тротоаре. Фасцинирало ме је како улице Париза увече мењају своју функцију; оне нису биле само саобраћајне траке, оне су биле позорнице за живот.

Седео сам у соби, покушавајући да ускладим те слике са тишином која је допирала са ћупријских улица, када су се на вратима зачули брзи, енергични кораци. Били су то кораци човека који има визију.

Човек са ролнама папира

У моју собу је улетео Бобан Љутић, мој комшија из суседне зграде. Под мишком је стезао неколико смотаних, полуизгужваних папира, а у очима му се видела она врста грознице коју имају људи који су управо смислили нешто генијално или потпуно лудо.

– Треба ми твоја помоћ – испалио је уместо поздрава, спуштајући се на столицу и одмах ширећи папире преко мог радног стола.

– Главна улица је коначно асфалтирана. Глатко је као писта. Штета је, бре, да и даље служи само за то да неколико фића и тристаћа протутњи њоме увече. Шта мислиш да је затворимо за аутомобиле? Да пребацимо корзо са тротоара право на асфалт?

Идеја ми се допала на први поглед. Као студент саобраћаја, мој први рефлекс био је да размишљам о пропусности и конфликтним тачкама, али као младић који је још увек патио за париском слободом кретања, осетио сам како ми се машта распламсава.

Сваког лета, корзо је био срце и крвоток Ћуприје. Са једне стране улице шетало се у строгом, неписаном поретку: од посластичарнице „Пеливан“ до „Новог Дома“. Са друге стране, траса је ишла од биоскопа, поред прозора Гимназије и нове Робне куће, па све до угла са улицом Цара Лазара. Млади су се мимоилазили на уским тротоарима, гурали се, чешали раменима и застајкивали испред излога само да би ухватили нечији поглед у одсјају стакла.

Било је природно и некако праведно да се те две супротстављене обале споје у једну целину. Пред нама се сада налазила широка, равна, потпуно нова трака црног асфалта. Чекала је нас.

Нацрт за једну нову стварност

Узео сам оловку и чист папир. Заборавио сам на тренутак на одмор и почео да цртам раскрснице. Означио сам све прилазе главној улици, споредне једносмерне токове, места где саобраћај мора да се преусмери ка Морави и локације на којима треба поставити нову сигнализацију. За мене је то био једноставан посао, лакши од многих семестралних радова које сам радио на факултету.

У то време, на Саобраћајном факултету студирало се десет семестара жестоке теорије. Наша диплома важила је широм света, а многе моје старије колеге већ су тада градиле каријере и пројектовале путеве од Новог Зеланда до далеког Запада Америке. Био сам поносан што део тог знања, купљеног београдским непроспаваним ноћима, могу да употребим за свој град.

Бобан није губио време. Са плановима у рукама брзо је завршио административни део, па су убрзо наручени нови саобраћајни знакови и допунске табле са назначеним временом забране.

Неколико дана касније, нашли смо се на улици са двојицом радника и неопходним алатом. Док су они бушили рупе у бетону и постављали тешке металне стубове, град се будио из поподневне летаргије. Пролазници су радознало застајали, а чаршијски скептицизам је одмах проговорио.

– Шта ће сад ово да буде? – довикнуо је један бакалин.

– Забрана саобраћаја увече – одговорио је Бобан, бришући зној са чела.

– Ма неће то успети. Наш народ воли волан више него леба.

– Како неће? – добацио је неко из гомиле која се формирала.

– Ћуприја није Београд, момци. Не заваравајте се.

– Није Београд, али може да буде Ћуприја! – узвратио сам, не подижући поглед са шрафа.

Највише ми је остала у сећању реченица једног старијег човека, са шеширом и рукама на леђима, који је само лаконски одмахнуо руком и процедио:

– Нема од Ћуприје Париза.

Нисам ништа одговорио. Само сам наставио да затежем последњи шраф на новом саобраћајном знаку који је, заклоњен крошњом дрвета, чекао својих деветнаест часова.

Тренутак тишине

Прво вече стигло је брже него што смо очекивали. Нашли смо се на углу код Микићевог моста мало пре седам. Напетост се осећала у ваздуху.

Када је сат коначно показао деветнаест часова, последњи плави „фића“ је протутњао преко моста, избацио облачић дима и скренуо у споредну улицу поред музичке школе. Радници су навукли баријере. Главна улица је одједном остала необично, готово застрашујуће празна.

Неколико минута нико није био сигуран шта треба да ради. Људи су и даље стајали на тротоарима, збијени као и обично, гледајући у празан, чист асфалт који је још увек исијавао летњу врелину. Изгледало је као да испред себе имају дубоку реку коју нико не сме први да прегази.

Онда су се, пробијајући лед, појавиле три девојке. Корачале су лагано, под руку, а онда су, уз пригушен смех, сишле са тротоара право на средину улице. За њима је кренуло неколико гимназијалаца, па група студената који су гласно коментарисали нови знак, а убрзо и читаве породице са децом и колицима.

Убрзо је асфалт, који је до јуче припадао искључиво моторима, бензину и кочницама, постао апсолутно власништво пешака. Корзо се преселио на средину улице као да је ту одувек припадао, као да су га генерације ту чекале.

Булевар високих штикли и тајне оазе

Све се променило. Није више било мучног гурања по тесним плочницима. Није било саплитања о изваљене корене дрвећа. Шетало се широко, лагано, нежурно и некако достојанствено. Град је продисао пуним плућима.

Само су момци који су годинама подупирали стубове Робне куће деловали помало збуњено. Њихова омиљена осматрачница, са које су добацивали локалне досетке и мерили погледима пролазнике, одједном је остала по страни, далеко од главног тока. И они што су навикли да седе на тешким гвозденим ланцима крај споменика или на металним цевима испред другог споменика, полако су, један по један, поражени новом геометријом простора, прешли до дрвореда и уклопили се у нову заједницу шетача.

А онда су почели да долазе гости. Ваљда нема бржег медија од чаршијског гласа. Најпре су стигли Параћинци, затим Јагодинци. Глас о необичном, широком корзоу брзо се проширио целим Поморављем.

Нарочито су долазиле девојке. Летње вечери биле су резервисане за сандале са високим штиклама, а на овом новом, равном и глатком асфалту било је неупоредиво лакше корачати него по старим, искрзаним тротоарима. Њихов ход је постао сигурнији, елегантнији, налик на манекенске писте великих светских градова.

Међутим, главна улица је била само позорница за очи јавности. Права драма младости одвијала се на њеним рубовима. Корзо је био филтер, место сусрета и препознавања, али они који би успели да у том шаренилу пронађу оно што траже, брзо би мењали ритам хода.

Само заљубљени парови су, држећи се за руке, напуштали улична светла и буку заједнице. Одлазили су у тишину и полумрак паркова поред Раванице и Мораве, где је вода шумела скривајући шапутања. Понеки, они који су тражили још дубљу приватност далеко од очију радозналих рођака и комшија, нестајали би у сенкама иза зграде Средње медицинске школе. Тамо, међу старим дрвећем и у тишини заспале институције, Ћуприја је чувала тајне својих првих пољубаца.

Епилог на асфалту

Сваке вечери било је све више света. Улична светла одбијала су се од новог асфалта као од површине мирног језера. Смех и жамор путовали су слободно од моста до моста. Град је изгледао већи, раскошнији и моћнији него што је заиста био на географској карти.

Једне од последњих августовских вечери, пред сам мој повратак на предавања у Београд, угледао сам у маси и оног старца са шеширом. Оног који је тврдио да од Ћуприје нема Париза. Стајао је поред дрвореда, наслоњен на свој штап, и тихо, дуго посматрао ту непрегледну реку људи која је испуњавала простор изграђен за аутомобиле.

Није више говорио ништа. Само је гледао. Можда му се допало, можда је у тој младости видео неку своју давну, пропуштену прилику. Али више није одмахивао руком. И то је била највећа победа коју смо могли да однесемо.

Док сам посматрао шетаче како испуњавају улицу, поново су ми пролетеле слике париских булевара којима сам пролазио тог пролећа. Тада сам први пут схватио велику истину: велики градови нису велики због висине својих зграда, масивности својих мостова или грандиозности споменика. Велики су онда када људи пожеле да изађу из своја четири зида и заиста живе на њиховим улицама.

Те летње вечери Ћуприја није постала Париз. Постала је нешто много важније за све нас који смо у њој расли. Постала је најлепша могућа верзија саме себе.

Годинама касније, признајем, заборавио сам многе испите које сам положио са муком, оцене које су ми тада животно значиле и бројне сложене стручне задатке које сам током инжењерске каријере решавао широм земље.

Али нисам и никада нећу заборавити оно прво вече када је главна улица остала без аутомобила, када је утихнуо звук мотора, а простор се испунио чистим, људским животом. И сваки пут када прођем тим истим делом града, учини ми се да доле, дубоко испод слојева новог времена, у том првом асфалту још увек стоји један мој мали, студентски потпис.

© 2026 Душан Стаменковић

Књиге остају вечно, а судбина интернета је неизвесна

Адреса за наручивање књига: e-mail: [email protected]
Испорука књига је на кућну адресу.

Проверите да ли Ваша локална библиотека поседује слободне примерке издатих књига:
ПРЕТЕРАЖИВАЧ БИБЛИОТЕКА

#Cuprija #DusanStamenkovic #dusanrotary #korzo

ЈАДРАНЧЕ

Прича о кафани са душом

Када би старе куће умеле да говоре, Јадранче би причало најдуже. Стојало је на самом почетку (или завршетку) вароши, одмах поред железничке станице одакле је улица водила ка касарни и центру Ћуприје. Сазидано од чврсте опеке 1920-их, одмах поред нове железничке пруге Београд–Ниш, као да је од самог почетка знало да ће ту пролазити сви – и срећни и несрећни.

Кафеџија Миле није градио само кафану. Градио је место где ће се људи заустављати. Приземље је било пространо, са тешким храстовим столовима, дугачким шанком и великом каљевом пећи. На спрату – неколико соба. Прво за путнике, касније и за оне који су тражили топлину туђег тела и заборав на сат.

Име је добило по девојци из Далмације – црнокосој певачици која је једне зиме 1928. ту певала „Либертато“ и „Вила Велебића“ тако да су се официрима сузиле очи. После три месеца је отишла, али име је остало. Као да је кућа од тада замирисала на море које нико од мештана није видео.

У Јадранче се уливала читава варош. Ујутру трговци и сељаци, у подне чиновници, предвече официри из касарне, а ноћу сви они који нису могли да спавају сами са својим мислима. Кроз отворене прозоре текла је хармоника, тамбура, смех и понекад – пригушен плач.

Милош је долазио сваки дан. Висок, ћутљив железничар, са капом дубоко навученом и погледом који је увек био негде иза хоризонта. Седео би у углу, пио црну кафу или једну ракију, и ћутао.

Јелену је први пут видео кишног октобарског поподнева 1939. Била је нова келнерица. Када је неко гурнуо њен послужавник, чаша је полетела. Милош је испружио руку и ухватио је у лету. Њихови погледи су се сусрели само на трен. Али трен је био довољан.

Од тада је долазио чешће. Није много говорио. Слушао је. А она је причала – о књигама, о мору које је само замишљала, о томе како жели да једног дана оде возом до краја пруге и види нешто веће од Ћуприје.

Једне мајске вечери 1940, док је напољу мирисао багремов цвет, Милош је коначно скупио храброст:

— Хоћеш ли да прошетамо до Мораве?

Јелена се насмешила онако како се смеше девојке које су чекале то питање дуже него што би признале.

Љубав им је била тиха, али густа. Сусретали су се на перону, на клупи поред реке и крај оног десног прозора Јадранчета који је гледао право на пругу. Када би Милош пролазио са возом, Јелена би стала крај окна. Није махала. Само би га гледала. То им је било довољно.

У јесен 1940. Милош је купио плац близу Мораве. Јелена је сањала руже, он воћњак. Смејали су се због тога. Купио јој је танак сребрни прстен у јагодинској радњи. Пристала је пре него што је питао.

А онда је дошао април 1941.

Рат је стигао брзо, као летња олуја. Мобилизација је била кратка и сурова. Милош је отишао једног јутра са перона поред Јадранчета. Јелена је стајала у светлој хаљини, стежући марамицу. Није плакала пред њим.

— Вратићу се — рекао је.

— Чекаћу те — одговорила је.

Последњи пут су се погледали кад је воз кренуо. Он је подигао руку. Она исто.

Писма су стизала прво редовно, па све ређе. Последње је стигло крајем септембра 1941. После тога – ништа.

Јелена је наставила да ради у Јадранчету. Сваке вечери стајала је крај оног прозора. Чекала је звиждук који никада није дошао. Људи су јој говорили да се помири. Она је само ћутала. Научила је да се нада дуже него што се дише.

Седамнаестог октобра 1941. над Поморављем се надвила тешка олуја. Ветар је беснео, киша ударала у прозоре као да хоће да сруши кућу. Јелена је и поред савета старог конобара остала крај отвореног окна.

Негде око поноћи, у најјачем бесу олује, устала је, навукла капут и изашла напоље. Више је нико није видео.

Тражили су је данама. Ни тела, ни трага.

Јадранче је преживело рат, променило власнике, намену. Полако је пропадало. Само је онај десни прозор, онај који гледа на станицу, одолевао времену.

Осамдесет три године касније, у пролеће 2024, у Ћуприју је дошао Александар, фотограф из Београда. Није дошао случајно. Његов деда је био железничар. Причао му је о некој девојци која је чекала на прозору кафане. Александар никада није веровао у духове. Али веровао је у приче које не смеју да умру.

Када је први пут стао испред оронулог Јадранчета, осетио је језу. Старац на клупи преко пута га је ословио:

— Сликаш кућу која још чека, а?

Старац му је причао о оркестрима, о смеху, о легенди о девојци која је нестала у олуји. Александар је сутрадан добио кључ од давно затарабљених врата Јадранчета.

Тумарао је по прашњивим просторијама. Тражио је нешто, а није знао шта. Унутра, међу шутом, запео му је поглед ка неравнини на зиду у једном ћошку. Узео је перорез и почео да гребе зид. А онда се појавило парче дрвета које је наговептавало да се ту крије мала дрвена кутија са иницијалима Ј. М. Узео  је кутију и отишао из Јадранчета.

У хотелској соби ју је отворио. Писма. Фотографија младе Јелене. Последње писмо. И груба мапа са Иксом иза старог магацина.

Сутрадан у зору копао је испод огромног багрема. Нашао је војничку кутију. Унутра – џепни сат, значка, икона и избледели коверат.

„Јелена, ако ово читаш… Не чекај ме. Живи. Смеј се. Само немој да нестане твој осмех. Твој Милош.“

Истраживањем је открио: Милош Миленковић, погинуо код Краљева у новембру 1941. Писмо је написао пред мобилизацију, закопао га у нади да ће га она пронаћи.

Није пронашла. Чекала је до последњег даха.

Вест се раширила кроз комшилук и шире. Људи су почели да долазе. Са алатом, бојом, новцем, сећањем. Обновили су Јадранче.

Годину дана касније, на фасади је засијала бронзана плоча:ЈАДРАНЧЕ У знак сећања на све који су овде волели, чекали, сањали и одлазили. Куће живе док трају сећања на њих.

Једне октобарске вечери Александар је сео за онај десни сто поред прозора. Кафана је била пуна. Смех, чаше, хармоника.

Кроз окно је гледао према железничкој станици. На тренутак му се учинило да види младића у железничкој униформи и девојку у светлој хаљини како се држе за руке и смеју. Нису више чекали воз.

Трепнуо је. Остала је само ноћ и светла вароши.

Александар се насмешио, платио рачун и изашао. Иза њега, Јадранче је светлело – живо, топло, коначно помирено.У његовим старим зидовима, после читавог века, једна велика љубав је најзад стигла на своју станицу.

Књиге остају вечно, а судбина интернета је неизвесна

Адреса за наручивање књига: e-mail: [email protected]
Испорука књига је на кућну адресу.

Проверите да ли Ваша локална библиотека поседује слободне примерке издатих књига:
ПРЕТЕРАЖИВАЧ БИБЛИОТЕКА

#Cuprija #DusanStamenkovic #dusanrotary #jadranče #kafana