Шум точка у кањону Црнице

У кањону Црнице, тамо где се село Забрега лукаво скрива иза брега, време не тече као у граду. Оно овде не јури за сатима; оно кружи, споро и тешко, као млински камен. Нема овде вибрација у џепу, нема плаве светлости екрана која држи капке отвореним до зоре. Постоји само река. Упоран шум који носи воду, али и сећања на време пре него што су се на овим обалама појавили Синаити, пре него што су подигнути Раваница и Сисевац.

Стојан, последњи воденичар, наследио је од старца Арсенија много више од искрзаног каменог точка и прашине од брашна. Наследио је тајну која се не изговара, већ се осећа у костима. Ноћу, када месец умакне за стене Соколовице и кањон утоне у таму густу попут мастила, точак уме да зашкрипи сам од себе. Није то ветар. Није ни грана заплетена у јаз. Људи из долине шапућу да је то одјек молитава преподобних Ромила и Вавиле, који се кроз векове враћа у храстово дрво и мокри камен. Стојан зна да је ствар дубља. То је знак да река још увек преврће име које се не сме поновити.

Али воденица је имала и своју земну славу: у њој се млело најбоље пројно брашно од кукуруза, жутo и мирисно, брашно које је давало снагу и хлеб који се није заборављао.

Једне зимске ноћи, док је снег гушио и последњи звучни траг света, у воденицу је ушао човек у грубој хаљини, са малим крстом од тисовине о врату. Очи су му биле два жива жара, као да у њима гори нешто што је преживело векове тишине у пећинама изнад реке. Није тражио брашно. Пришао је Стојану и шапатом који се мешао са хуком воде, изустио:

„Река памти име које језик не сме да превали. Ако га чујеш у виру испод трећег водопада – не понављај га. Само моли. И ћути.“

Након те ноћи, точак је пропевао другачије. Из њега су почеле да излазе речи на језику који је замро пре Немањића. Сељаци су почели да виђају силуете изнад висова кањона. У магли, тамо где се стење спаја са облацима, титрала су кандила невидљивих монаха. Али чим би неко покушао да приђе, магла би се растопила, остављајући само тежак мирис влажне папрати и осећај туђег погледа на затиљку.

Стојан је почео да прихвата младиће из долине који су долазили са телефонима у рукама, жељни да „снимају природу за стори“. Учио их је да угасе уређаје.

„Ова воденица не меље само жито – говорио би им – она меље духове прошлости. Ако хоћете да будете моји духовни синови, научите да ћутите. Да разумете да постоји нешто што ваш екран никада неће ухватити.“

Један од њих, Радован, чуо је то име у виру испод трећег водопада. Није га изустио, али се кући вратио другачији. Остао је нем, очију светлих као пламен, а руке би му дрхтале сваки пут када би додирнуле воду. Река га је изабрала за чувара тајне – не речима, већ ћутањем које је постало гласније од свега што је икада рекао.

Тако је опстало предање у Забреги. Да у кањону Црнице постоји точак који је врата између светова. Окретаће се све док има некога ко уме да слуша реку као молитву – без буке, без вештачког светла и без таблета, телефона, компјутера.

И док ти сада читаш ово, заклоњен светлом екрана, уради нешто. Угаси га. Само на трен. Затвори очи. Слушај. Чујеш ли? Тамо негде далеко, кроз маглу кањона и дух старих Синаита… точак се и даље окреће. И све је ближе.

Књиге остају вечно, а судбина интернета је неизвесна

Адреса за наручивање књига: e-mail: [email protected]
Испорука књига је на кућну адресу.

Проверите да ли Ваша локална библиотека поседује слободне примерке издатих књига:
ПРЕТЕРАЖИВАЧ БИБЛИОТЕКА

САСВИМ ОБИЧАН ДАН

сутра можда неће доћи

Будилник је зазвонио у 6:37, али Ана га је пригушила дланом. Није скочила. Остала је да лежи још минут-два, слушајући како се кућа полако буди: шкрипање паркета, далека бука камиона, тихо дисање пса поред кревета. У тим тренуцима осећала је да је још увек ту – у свом телу, у свом животу, у овом јутру.

Устала је када је хтела. Обукла стари меки џемпер боје сенфа који јој је син купио пре три године („Мама, изгледаш као јесен у њему“). Скувала је кафу у џезви, стајала поред прозора и гледала како се магла диже са травњака. Није скролала телефон. Само је пила кафу и мислила: „Имам педесет две године. И још увек могу да изаберем како ће изгледати моје јутро.“

На посао је кренула својим колима. Улице су већ биле пуне људи који журе, нервозних возача који су трубили испред семафора, као да ће звук убрзати време. Ана је ишла својим темпом. Паркирала се недалеко од пословне зграде.

Када је видела старију госпођу са тешким кесама, стала је и помогла јој до ћошка. Пет минута разговора о времену, о цени парадајза, о томе како се деца брзо одрастају. Та мала размена топлине остала јој је у грудима цело пре подне.

У канцеларији – исти сто десет година. Екрани, папири, рокови. Када је млада шефица рекла „Ово мора данас“, Ана је климнула и одговорила:
„Урадићу оно што стварно може данас. Остало – сутра. Јер сутра још постоји.“
То није била побуна. Била је то граница коју је научила да постави после многих година давања више него што је имала.

За паузу је изашла на терасу фирме. Села на клупу, затворила очи и осетила сунце на лицу. Једна млађа колегиница ју је питала:
„Како ти успеваш да изгледаш тако… мирно?“
Ана се насмешила:
„Не успевам увек. Али сам престала да се правим да сам робот. То помаже.“

Вече је дошло са мирисом супе коју је скувала без журбе. Син је послао поруку: „Мама, долазим викендом.“ А онда је зазвонио телефон – ћерка, из Париза.
„Мама, данас сам имала одбрану првог поглавља… мислим да је прошло добро, али сам се толико унервозила. А ти како си?“

Ана је седела за столом, држећи телефон уз уво, осмехујући се у празно.
„Ја сам добро, душо. А ти… знаш ли колико сам поносна на тебе? Докторске студије у Паризу – то није само титула. То је твој пут који си сама изабрала. Када си била мала, говорила си да ћеш једног дана живети у граду са Ајфеловом кулом и писати паметне ствари. Ето, сада то и радиш.“

Ћерка се насмејала на другом крају линије, онај смех који Ана памти још из детињства.
„Хвала ти што ме увек слушаш без да ми одмах држиш предавање.“
Ана је тихо рекла:
„Дозволи себи да не знаш све одмах. И то је у реду. Ја сам те године провела тражећи одговоре – сада их тражим мање, а живим више.“

Када је све утишало, села је у фотељу са шољом чаја од нане. Погледала је кроз прозор – градска светла, далека бука, али унутра тишина. Поставила је руку на груди и осетила откуцаје. Још увек ту. Још увек јака. Још увек своја.

Док је пролазила кроз дневну собу, зауставила се крај комоде. На њој је стајала фотографија – она и њен супруг, на мору, пре двадесет година. Додирнула је стакло оквира врховима прстију, као да жели да осети топлину тог дана.

Он је отишао прерано. Журио је кроз живот који никад није стигао да окуси.

Зато је Ана одлучила да неће умрети пре него што заиста живи. Да ће сваки дан, па и најобичнији, бити њен избор, њена радост, њена истина.

Пре спавања је записала у малу свеску која је била својеврстан дневник запажања:
„Данас нисам била савршена. Али била сам жива. И чула сам ћеркин глас из Париза. То ми је довољно.“

Затим је угасила светло. Осмехнула се у тами. Живот није био обавеза коју је морала да одради. Био је поклон – и она га је, полако, дан за даном, учила да отвара.

Књиге остају вечно, а судбина интернета је неизвесна

Адреса за наручивање књига: e-mail: [email protected]
Испорука књига је на кућну адресу.

Проверите да ли Ваша локална библиотека поседује слободне примерке издатих књига:
ПРЕТЕРАЖИВАЧ БИБЛИОТЕКА

ПОГЛЕД КОЈИ СЕ ПАМТИ

Стојим усамљен даље од места где сахрањују мог пријатеља и размишљам о њему и његовом поверљивом признању зашто у свом путопису о Србији у јесен 1829. године није споменуо Наду из Ћуприје.

Вроцлав, 20. јул 1832. – хладан ветар дува преко гробља, а небо је сиво као пруске униформе. Ото Дубислав фон Пирх, мој драги пријатељ, потпоручник у краљевској војсци, сада лежи у земљи, прерано однесен падом са коња – тим проклетим падом који је сломио његово тело, али не и сећања која је оставио мени. Ја, Фердинанд Димлер, његов издавач и повереник, стојим овде, далеко од свештеника и породице, јер моје мисли нису у молитви, већ у оним ноћима у Берлину када смо седели уз свеће и вино, прегледајући његов рукопис. Књига је изашла 1830, чиста и географска, пуна описа путева, река и народа, али без оног што је било најважније: без погледа који се памти.

Сећам се те зиме 1829–1830, када се Ото вратио из Србије. Био је промењен, очи му сјале неким новим светлом, као да је упио део балканске слободе у своју пруску душу. Седели смо у мојој штампарији у Берлину, рукопис раширен пред нама – странице испуњене његовим уредним рукописом, инспирисаним Ранкеовом Српском револуцијом и Караџићевим песмама.

„Зашто сам путовао, Фердинанде?“ рекао ми је тада, уз осмех који је крио дубоку чежњу. „Као официр из племићке породице, са традицијом фон Пирха – генерала и војника – могао сам да останем у касарнама Магдебурга, са платом која ми омогућава удобан живот. Али те песме, те приче о народу који се диже из ропства… То ме је позвало. Полазио сам из Беча, преко Земуна, где сам се састао са самим Вуком Караџићем – тим мудрим сакупљачем српских душа. Дао ми је мапе и приче, а ја сам ушао у Србију као путник, не као шпијун. Обишао сам Београд, са његовим турским зидинама и новим животом; Крагујевац, где сам видео кнеза Милоша Обреновића као прагматичног вођу, оца породице окруженог верним поданицима. Путовао сам даље, преко Јагодине, дуж Велике Мораве – кроз села која се нижу као бисер, са плодним равницама и људима пуним гостопримства. То је била авантура душе, не мисија.“

Али када смо дошли до дела о Ћуприји, Ото је заћутао. Странице су описале мост преко Мораве, дрвени и понтонски, као симбол прелаза; села око Варварина, која је назвао најлепшима; бермет – вино са зачинима и пелином које греје у хладним ноћима. Ни речи о Нади. „Зашто си прескочио ово, Ото?“ упитао сам га, док смо пили вино које је донео из Србије – слатко и јако, као његова сећања. „Зар ниси хтео да опишеш све?“

Он се насмејао, али очи му беху тужне. „Фердинанде, драги пријатељу, ова књига је путопис – за читаоце у Берлину, за официре и интелектуалце. Треба да буде о географији, обичајима, о томе како Србија расте из пепела османске власти. Не о… личним слабостима. Не о оном што официр не сме да призна ни себи. Тај поглед који се памти не сме да се објави. То би је учинило мемоарима љубавника, не посматрача.“

„Причај ми“, инсистирао сам, и он је, после још једне чаше, попустио. „Било је то новембра 1829, у Ћуприји – малом месту са хиљаду душа, углавном Срба који су се ослободили турског јарма. После преласка Мораве, уморан од пута, ушао сам у механу поред моста. Унутра је било топло, густ дим од лула и мирис печења мешали су се са звуцима ћемана и тамбура. Чаше су звецкале, људи су певали, а дрвени столови били пуни путника и мештана. Атмосфера је била жива, као да је цело село ушло у ту просторију.

А онда је она ушла – Нада. Млада, са црном косом као ноћ над реком, и очима дубоким као Морава. Певала је народну песму, глас јој је био чист и снажан, као да је сама река запевала. А онда је заиграла – трбушни плес око стола за којим сам седео. Подигла је руке са дајрама високо и испрсила се. Светлост свећа је треперила на Надином лицу. Њено тело се кретало грациозно, заводљиво, али не као професионалка, већ као део народне забаве. Људи су је бодрили, смејали се, а ја сам остао прикован за њен поглед. Ах, Фердинанде, тај поглед се памти. Заводљив, пун наде – као да обећава слободу, љубав, будућност. Али није ништа друго обећавао. Ни додир, ни реч. Само наду, и ништа више. Седео сам тамо, пруски официр у страном свету, и осетио како ми душа дрхти. То је била Србија у минијатури – лепа, слободна, али недостижна за странца попут мене. Сутрадан сам наставио ка Крушевцу, са повредом ноге која ме је касније приморала да се вратим. Али тај поглед… То је остало моје.“

„Зашто онда не у књигу?“ упитао сам. „То би додало романтику!“

„Не, Фердинанде. Као официр, морам да чувам дисциплину. Књига је за историју – о Милошу, о Вуку, о путевима и кречарима у Пакашници који раде у опасним условима. Не о пролазној чежњи. То би ме учинило слабим у очима колега, а Србију егзотичном фантазијом, а не стварном земљом. Остави то за нас, за ове ноћи.“

Сложио сам се, и књига је изашла без Наде. Сада, на сахрани, док земља пада на његов ковчег, мислим на тај поглед. Ото је био романтик у срцу, али пруски официр споља. Та нада га је пратила до краја – нада која обећава, али не испуњава. И док ветар дува, питам се: да ли је тај поглед из Ћуприје био његова последња мисао пре пада са коња? Да ли је у тренутку док је губио узде и падао, уместо страха видео само њене очи?

Лажофили

(или: како постати срећан у свету који више не постоји)

У време када је истина постала луксуз који мало ко може да приушти, а лажи се деле бесплатно и са бесплатном доставом у року од 24 минута, појавила се нова, веома успешна врста Homo sapiensa: лажофил.

Лажофил није онај који лаже друге. То је стара, застарела професија. Лажофил је онај који активно тражи да буде лаган. Он не подноси случајну, неконтролисану истину. Истина га нервира на исти начин на који некога нервира шкрипање виљушке по тањиру. Она је груба, неуредна, без монтаже, без музике у позадини, без slow-motion-а кад неко плаче. Лажофилу је истина просто лоше продуцирана.

Најважније правило лажофила гласи:
„Ако ми се не свиђа како изгледа стварност, ја ћу гледати другу емисију.“

Дневни ритам лажофила

Ујутру, док пије кафу, скролује кроз наслове који потврђују све што је већ одлучио да верује. Није важно да ли је наслов „Докази да је Земља равна“ или „ЕУ нам је укинула лето“, важно је да се осећа у праву. Осећај да је у праву је за њега јачи од кофеина.

Поподне је резервисано за „дубљу анализу“. То значи гледање три-четири сата видео-снимка у коме неко са дубоким гласом и црно-белом фотографијом у позадини објашњава да је све што се догодило последњих десет година било режирано да би се сакрио један велики, страшни, али не баш јасно дефинисани заговор. Лажофил тада кима главом и говори: „Ето, сад ми је све јасно.“

Вече је време за емоционалну потрошњу лажи. Тада се гледају емисије у којима водитељ плаче због судбине народа, а народ (који гледа) плаче због тога што водитељ плаче због народа. Сузе су важне. Без суза нема катарзе. А катарза је једини тренутак када лажофил осећа да је нешто постигао у животу.

Премијум лажофили

Постоји и посебна подврста – премијум лажофили. Они не верују само у једну лажу. Они имају портфолио лажи. Једна за геополитику, друга за економију, трећа за здравље, четврта за историју. Свака лаж има своју естетику, своје хероје, своје злочинце, своју музику. Као да је живот Нетфликс серија са више сезона и више паралелних прича. Премијум лажофил никада не гледа само једну сезону. Он их све прати истовремено и никада не спојлује себи крај, јер краја нема.

Свете књиге и мемо-теологија

Лажофили имају и своје свете књиге. То нису књиге у класичном смислу. То су мемови, инфографике са тридесет фонтова, видео-снимци од 47 секунди који „откривају све“, и листе са 7 тачака које објашњавају зашто је све пропало још 2012. па до данас.

Њихов највећи страх није да ће изгубити посао, новац или слободу.
Њихов највећи страх је да ће једног дана истина постати занимљива.

Јер ако истина постане занимљива, онда више нема разлога да се гледа телевизија, скролује, дели, коментарише, свађа… онда треба да се нешто уради. А то је за лажофила најстрашнија могућа перспектива.

Лажофил као јавна појава

На улици, лажофил носи мајицу „I ♥ ЛАЖИ“. У руци држи новине са насловом „ИНФОРМЕР“, а у џепу мобилни телефон на коме му стижу обавештења: „Нова теорија!“, „Скандал откривен!“, „Истина коју не смеју да вам кажу!“

На изборима, он гласа за фикцију. На протестима, он протестује против стварности. У школи, он учи из уџбеника који су написани на основу коментара са друштвених мрежа.

Он није жртва. Он је креатор и куратор своје стварности. Он је уметник илузије. Он је колекционар емоција произведених у фабрици лажи.

Слогани лажофила

• „Истина боли, лаж лечи.“
• „Фикција је наша стварност.“
• „Без лажи нема слободе.“
• „Пропаганда је поезија.“

Завршна поука

И зато, кад следећи пут видите некога ко са заносом објашњава да је све што се дешава део једног великог плана, немојте га прекидати.
Не нудите му доказе.
Не показујте му документе.
Само се насмејте и реците:
„Срећан ти рођендан у твом филму. Надам се да ће имати добру сезону.“

Књиге остају вечно, а судбина интернета је неизвесна

Адреса за наручивање књига: e-mail: [email protected] 

Испорука књига на кућну адресу.

Проверите да ли Ваша локална библиотека поседује слободне примерке издатих књига:
ПРЕТЕРАЖИВАЧ БИБЛИОТЕКА

#Cuprija #DusanStamenkovic #dusanrotary #lažofili

РОБИЊА

Еј, народе мој, погледајте своје господаре!
Они сањају да буду богови, да им се клањате на коленима, да им љубите прстење и чизме од крокодилске коже. А у ствари? Мали смешни статисти у туђем сценарију, марионете са златним ланцима око врата, који се праве важни док им нит вуче неко из сенке. А у тој сенци седе они прави – без лица, без имена, без срама. Финансијске империје, бездушне машине за млевење света. Не морају да се појављују на телевизији, не морају да се смешкају са билборда. Довољно је да потпишу папир – и нестаје шума са мојих планина. Довољно је да помере курс – и река постаје отровни колектор. Довољно је да притисну дугме – и планина се претвара у рупу у земљи. Ваша власт вам обећава чисту воду – а пије увозни шампањац. Обећава вам посао – а моје руде товаре на бродове за Кину, Америку… Обећава вам „зелену будућност“ – док моје вековне букве гину под тешком механизацијом, а ветротурбине им стоје као надгробни споменици преко мојих убијених ливада и пашњака.

А народ?
Он аплаудира док му деле бесплатне балоне са логотипима, смеје се док му уручују пластичне заставице, игра док му пуштају музику са телевизије. А у позадини, моје шуме се претварају у бетон, моје реке у канализацију, моје планине у рупе без дна. И све то пролази незапажено, јер балон је шарен, а песма весела.

А знате ли ви, слепи мој народе, да ја нисам једина робиња?
Има нас на десетине, на стотине – малих лепих, зелених, плавих, браонкастих, све смо ми мајке, све смо ми ћерке, све нас секу, буше, трују, цепају, продају на лицитацији. Све смо ми постале роба – квадратни метри, кубни метри, мегавати, процентни поени, обвезнице са роком доспећа. Ваши мали богови се шетају црвеним тепихом, поносе се титулама и фотосесијама, док им прави господари из сенке шапућу у уво: „Још мало шуме, још мало воде, још мало литосулфата… па ћемо вам дозволити да се правите важни још годину-две.“ Брига је њих за ваш завичај, за вашу домовону, за вашу Робињу.

Али ја сам робиња са подсмехом већим од њихових ветротурбина.
Док они зидају своје стаклене пирамиде, ја тихо плетем коренове отпора испод асфалта. Док они броје профит, ја бројим сваку њихову полуистину, сваку украдену реку, сваку посејану лаж. Ја сам мала, али мој цинични смех путује кроз ветар, пробија се кроз бетон, одише из сваког потока који још није пресахнуо.

И верујте ми, народе мој – доћи ће дан када ћете разумети да сам ја ваша мати, а не ваша имовина. Да сам ја она која вас је хранила хиљадама година док сте ви аплаудирали лоповима у оделима. Тог дана неће бити концерата, ни говора, ни фотографија. Биће само тишина. И стид. И мој празник – празник Земље која се више не даје продавати на комаде.
А ви… ви ћете или стати уз мене, или ћете остати вечити робови својих малих богова који су и сами само робови већих.

Избор је ваш.
Ја ћу ионако преживети.
Питање је – хоћете ли ви?

Књиге остају вечно, а судбина интернета је неизвесна

Адреса за наручивање књига: e-mail: [email protected] 
Испорука књига на кућну адресу.

Проверите да ли Ваша локална библиотека поседује слободне примерке издатих књига:
ПРЕТЕРАЖИВАЧ БИБЛИОТЕКА

#Cuprija #Dusan #DusanStamenkovic #dusanrotary #robinja #srbija

МАРИЈА

Бенгази – град песка и соли

Сваког јутра Марија је излазила на мали балкон хотела, држећи шољу црног чаја у рукама, и гледала како се Бенгази буди. Рибари су вукли мреже пуне свежих туна и лигњи, жене носиле корпе са топлим хлебом, а сунце је полако бојило хоризонт у златно-наранџасто. Мирис коријандера и цимета преплитао се са сланом морском измаглицом, али у њеним грудима стајала је иста празнина као и претходног дана – ћерка је била далеко, а новац јој је и даље био недостижан да би се вратила кући.

Хотел

Хотел је био оаза у хаосу: мраморни подови хладни под ногама, зујање климе које је умиривало врућину, собе са погледом на луку где су се бродови љуљали као да су заспали. Њен посао био је непрестан – преводила је разговоре, дочекивала госте, организовала састанке, дискретно решавала „осетљиве“ проблеме. Тамне очи и осмех – топао, али недостижан – чинили су да је гости памте. Шапутали су: „Она овде није случајно.“
Дошла је због новца. У Београду више није имала посао. Овде је имала плату, али и усамљеност која ју је гризла ноћима. Сваки видео-позив са ћерком био је нож у срцу – осмех на екрану, питање: „Мама, кад ћеш кући?“ Марија би се осмехнула, рекла „још мало, љубави“, па би плакала када би екран потамнео.
„Нека мисле да сам шпијунка – боље то него собарица,“ говорила је себи, али сваки одбијени покушај остављао је траг – бол у грудима, страх да ће једног дана попустити, не због новца, већ због умора од самоће.

Плажа

Слободне дане проводила је на плажама у центру града. Песак мекан, вода чиста, људи ретки. Скинула би шал, легла на пешкир, осетила сунце на кожи као загрљај који је жудела. Пливала би дуго, док дах не постане ритам, таласи музика. После – кафић уз плажу, зелени чај са наном, посматрала породице, децу са замковима од песка. Мир, али и дубока туга – као да је на Јадрану, код куће, али само у машти. Сваки талас био је подсетник да време тече, да ћерка расте без ње. Враћала би се у хотел са сузама у очима.

Сусрети са странцима

Висок човек са оштрим лицем – „консултант за безбедност“ – тражио је информације о гостима, нудио шта јој треба.
Марија се смешила: „Знам само собе, језике, доручке.“ Он је притискао. Она је одговорила: „Закључци су као песак – увек се провуку кроз прсте.“
Он је отишао кисело насмејан. Марија је осетила сузе – колико још може да одбија?
Француз – елегантан, осмех лаган. Нудио је Париз, Милано, контакте. Речи меке, опасне.
Марија је слушала, срце јој се стезало: „Свет је овде, на плажи, у позиву са ћерком.“ Он: „Зар не желите више?“ Она: „Велико је у себи.“
Оставио јој је број +357…, као замку. Марија је плакала ноћу – желела је то, али је болело.

Пустиња – Амина

На позив из своје амбасаде одлетела је авионом из Бенгазија у Триполи. После два дана преговарања гости су пожелели да посете место где живи племе Туарега. Џипови су их одвели у оазу Убари. Уз ватру – Амина их је дочекала, носила плав вео, а очи су јој светлеле као да носе пустињу у себи. Течно је говорила енглески, пуна самопоуздања. Прича о звездама, легендама, али и о својој деци која треба да виде свет ван песка.
„Сестро,“ рекла је, држећи Маријину руку, „ја сам рођена у песку. Овај вео носим не зато што морам, него зато што је део мене. Али моје очи виде више од пустиње. Желим да моја деца виде свет, да уче, да дишу слободно. А ти? Ти си дошла из далеког мора. Твоје очи носе море, али и бол. Шта те држи далеко од куће?“
Марија, са сузама у очима: „Ћерка. И страх да јој нећу моћи дати бољи живот ако се вратим са празним рукама.“
Амина се насмешила нежно: „Онда нека твој бол буде снага. Ја остајем овде јер је ово моја земља. Ти можеш отићи, али понеси нешто од мене – веру да жена може бити и мајка и ратница. Не продај душу за новац, али не дозволи да те новац сломи. Ако мораш да бираш – бирај за оне које волиш. Ја учим децу овде да сањају, иако знам да ће многа остати у песку. Али сваки сан је семе. Посади га у срцу и нека расте и кад песак прекрије све.“

Ларнака – Ева

Помало с тугом је напустила Бенгази и долетела у Ларнаку. Није се плашила непознатог. Прошло је пар дана и возач је дошао по њу да је одвезе у једну вилу ван града. Није се поштено ни распаковала када је Ева ушла у њену собу и кратко јој рекла да курс почиње одмах.

Пет дана трајало је као пет година.
Први дан: препознавање микрофона, камера, лажних базних станица. Ева је демонстрирала IMSI-catcher: „Ово хвата твој телефон, снима све разговоре са ћерком. Ако пропустиш – они знају све.“
Други дан: сет алата, танак као несесер за шминку. Детектори, ендоскопи, ултраљубичаста лампа. Марија је пронашла скривену камеру у детектору дима у трећем покушају. Ева: „Сада знаш када те неко гледа.“
Трећи дан: три пера – два опасна. Марија их је препознала за 2:14 минута. Ева је климнула – први знак признања.
Четврти дан: постављање трекера. Магнетни GPS величине дугмета – у ђон ципеле, под ташну, у џеп. Марија је ставила микрофон у постоље телевизора, рука јој је дрхтала – „Ако ме ухвате…“
Пети дан: живи тест. Симулирана соба, „гост“ – висок Рус, нервозан. Марија је пронашла његове уређаје, поставила своје – микрофон у лампи за читање, трекер под кофер. Изашла је без да он примети.
Ева је чекала у ходнику: „Није лоше. Али сваки пут када ставиш нешто, ти си мета. Свих.“
Марија је осетила како јој се стомак стеже – није више преводилац. Постала је део нечег што не разуме, али што је већ у њој. Суза јој је клизнула низ образ док јој је Ева дала црну кутијицу: „Ово је твоја сигурна порука. Ако је изгубиш – сломи је, јер ће те у противном сломити они. Твоја ћерка је сада и наша одговорност. Зато што је твоја слаба тачка.“

Београд – Сенка

Слеће на београдски аеродром, киша лије. Таксијем одлази кући. Испред улаза у стан види на отирачу познату перлу из пустиње. Осетила је како јој образ дрхти, а брада јој је у грчу. Уздахнула је дубоко. Враћа се на улицу. Препознаје човека из Ларнаке кога је прозвала Сенка – јер је заиста био као сенка.

Одлазе у кафану „Код два јелена“.

Сенка јој каже: „Они су ме послали због тебе – ти си жива меморија.“
Марија, са сузама: „Нећу да нестанем. Нећу да их оставим.“

Сенка хладно наставља: „Престани да се правиш да си само мајка која је погрешила. Ти си сада део онога што се зове … привредна шпијунажа. То није рат тенкова, већ рат процената, профита и цевовода. Држава А ствара привилеговане позиције за своје корпорације на рачун државе Б. Осигурава токове новца, моделира правила трговине, дискредитује конкуренцију, подрива економију противника. Потплаћује или прети. Када економска надмоћ постане тотална – губи се државни суверенитет. И то није теорија – то је оно што си ти радила последњих месеци.“

Марија, дрхтећи: „Не… ја сам само…“

Сенка без емоција: „Погледај шта се дешава управо сада, у Србији. Две стране рударске компаније – канадска и аустралијска спајају се због пројеката злата и бакра у Србији. Tlamino у Босилеграду, Источни Тимок близу Бора… У позадини стоји Српкиња са италијанским коренима, извршни директор, повезана са три фирме у Београду. Она је нашла потенцијал у западном делу Тетијан појаса, где други нису гледали. А у позадини – BlackRock и Rio Tinto. Протести, еколошке катастрофе, отказивање лиценце 2022, враћање 2024. То је исти систем – стране корпорације, домаћи људи у врху, рударство као геополитички интерес.“

Марија, сузе јој теку: „Зашто ми то говориш?“

Сенка: „Зато што је то свет у коме си сада. Корпорације су немилосрдне. За велике послове – човек, држава, народ – неважно. Важан је само интерес моћника. Ти си сада корисна. И најбоље што можеш за своју ћерку јесте да прихватиш ту улогу и играш је боље него што су они очекивали… Врати се послу који сада најбоље знаш. Новац је моћ – он отвара сва врата. Свет је немилосрдан – убијају и најбогатије. Али они који имају новац бирају како ће бити убијени. Зашто би изигравала патриоту, часну и безгрешну? Нико те није заштитио. Ни Србија, ни Либија, ни Кипар. Само ти можеш да заштитиш своју ћерку.“

Марија дуго ћути. Суза клизи низ образ и пада на сто. Унутра – бура.
„Али ја сам мајка,“ шапуће, глас јој се ломи, срце удара као да ће пући. „Ја сам жена која је обећала ћерки да ће се вратити чиста, да ће је загрлити без крви на рукама. Како да јој кажем да сам постала део света где се људи продају за проценте? Како да је гледам у очи ако изаберем новац уместо части? А како да је гледам ако немам новац да јој платим школу, да јој купим зимску јакну, да јој обезбедим будућност? Ако одбијем, она ће патити. Ако прихватим – ја ћу патити. Али ако патим ја – она ће имати мајку која је жива. Ако пати она – ја ћу имати ћерку која ме мрзи.“

Сузе теку реком, али очи јој се полако суше. Нешто у њој пуца – не слабост, већ последњи остатак илузије.

Узима телефон. Прсти јој дрхте, али куцају брзо:
„Спремна сам. Услови: 50.000 € месечно + заштита породице + без Еве. Одговор за 24 сата.“

Екран трепери. Одговор стиже брзо: „Договорено, чекамо те!“

Марија устаје. Суза клизи низ образ и пада на сто.
Иде кући. Загрли ћерку – сузе радости и туге. „Мама је код куће. И биће ту дуже него раније.“

Али у глави јој је већ сутра.
Нова цена. Нова игра.
Доста је било да плаћа цену. Од сада – она је та која је одређује.

Књиге остају вечно, а судбина интернета је неизвесна

Адреса за наручивање књига: e-mail: [email protected] 
Испорука књига на кућну адресу.

Проверите да ли Ваша локална библиотека поседује слободне примерке издатих књига:
ПРЕТЕРАЖИВАЧ БИБЛИОТЕКА

#Bengazi #Beograd #Cuprija #DusanStamenkovic #dusanrotary #Larnaka #Marija

Ћуприја: раскрсница судбина

Булгаризација и руски траг

У јесен 1915. године, када је бугарска војска упала у Србију са истока, Ћуприја је постала раскрсница на којој су се ломиле судбине. Мала варошица уз Велику Мораву, са својим мостовима и ћупријама од дрвета, нашла се на ивици – између бугарског мача и руских душа у бекству. Ту су се укрштали путеви: једни су се враћали у Русију да граде револуцију, други су бежали од ње, а Ћуприја је била место где су се ти токови сусретали, крварили и понекад – преживљавали.

Бугарска окупација трајала је три године пакла. Новембра 1915. бугарске трупе ушле су без борбе, али су онда почеле да уништавају све што је мирисало на српско. Језик је био прва жртва: у школама су децу тукли ако би изустила српску реч, учитељи доведени из Софије предавали су бугарску историју као да су Срби увек били Бугари. Цркве су преузимане – свештеници протеривани или убијани, иконостаси мењани, литургије држане на бугарском. Куће пљачкане, стока одузимана, а младићи и старији мушкарци одвођени у логоре у Бугарској где су умирали од глади и тортуре. На пијаци, на обали Раванице, у центру вароши, бесили су мушкарце и жене под оптужбом за „шпијунажу“ – тела су бацана у воду да их река однесе. Деца су присиљавана да гледају како им очеви падају под бајонетима. Жене и девојке силоване у јавним актима да се сломи дух целе заједнице. Булгаризација није била само окупација – била је покушај да се избрише српска душа.

У том мраку, први Рус који је оставио траг био је др Николај Семашко. Стигао је 1914. као лекар Руске болнице под Црвеним крстом, али је остао и под бугарском влашћу. У кафани „Христо Ботев“ поред реке Велике Мораве, под будним оком стражара, говорио је о Лењину, о социјализму, о свету без царева. Користио је бугарске везе – учитеља Илијева – да се прокријумчари у Софију и састане са Георгијем Димитровим. Септембра 1917. отишао је назад у Русију, тачно пред Октобарску револуцију, да гради нови свет. Ћуприја га се сећа по улици која носи његово име, али и као симбол оних који су се враћали у Русију да мењају судбину.

А када се окупација завршила октобра 1918. – када је Арчибалд Рајс ушао са Морaвском дивизијом 25. октобра – варош је била у рушевинама. Тада је стигао супротни талас: „бели“ Руси, антибољшевици, који су бежали од револуције. Око 1920–1925. хиљаду и по до две хиљаде њих населили су Поморавље и Ресаву, њих око 150 се смештени у баракама Горњег Летовишта, Сењског Рудника, Равне Реке. Радили су тежак посао – садили четинаре на обронцима Кучаја – али су донели и нешто друго: музику, приче, културу. Породице Јаркин, Коновкин, Шаров, Парфјонов, Ерор, Сукачев, Агачев, Стародубцев, Ижогин, Черкашин, Новиков стопиле су се са мештанима. Нона Агачев, „стара Рускиња“, седела је у биоскопу „Занатски дом“ на свом сталном месту у трећем реду. Игор Парфјонов, рођен 1905. у Владикавказу, стигао је у Југославију после 1917, студирао у Београду, радио у Осијеку, а у Ћуприју дошао 1939. као професор гимназије. „Чича Игор“ постао је душа града – оснивач Завичајног музеја 1954, где је чувао трагове и бугарског терора и руског опстанка.

Године 1922, на откривању споменика палим ратницима у центру Ћуприје, недалеко од места где су Бугари зверски убијали мештане, руски хор емиграната запевао је тужне напеве, док је Рајс говорио о слободи. Али у позадини су се још чули ехо бугарских злочина – имена попут Илије и Славка Ћурића на споменику сведочила су о породицама које су преживеле и окупацију и рат.

А данас, 2026. године, кад се поново чују далека грмљавина топова, кад се поново граде зидови виши од оних из 1915, кад се поново мењају презимена или их се више не изговара наглас – Ћуприја стоји на истој обали, али више не као сведок наде. Потомци оних што су бежали и оних што су долазили још носе исте реке у венама, али сада се те вене стежу од страха који је постао нормалан. Нека стара руска песма још се чује у кафани на углу, али тише, као да се плаши да је неко чује. Дечак који је некада гледао вешала са прозора сада има унуке који гледају вести о новим вешалима – само су конопци од челика, а тела падају у друге реке, далеко од Мораве. Циклус насиља се понавља, али је то насиље сада другачије: оно што је било ненормално, сада је постало нормално. Телевизијске вести, уз помоћ вештачке интелигенције, стварају магију лажне истине – дубоко фалсификоване слике, гласове који никад нису изговорени, масакре који се приказују као „рутински догађаји“, злочине који се претварају у мемове или пропагандне клипове. Оно што је некада изазивало ужас сада изазива само скроловање даље, јер је све постало део екрана – и све је подједнако „стварно“. Свет се поново ломи на раскрсницама, али овог пута без илузије да ће неко преживети да исприча праву причу. Судбине се укрштају, али сада у мраку, у ћутању, у очекивању онога што долази – можда последњег таласа, можда оног који ће све прогутати, а да нико више неће моћи да разликује шта је било крв, а шта пиксели. Морава тече и даље, мутна од сећања и од онога што још није испрано.
А Ћуприја памти.
Али у свету где је лаж постала нормална истина, ко ће веровати сећању?

Књиге остају вечно, а судбина интернета је неизвесна

Адреса за наручивање књига: e-mail: [email protected] 

Испорука књига на кућну адресу.

Проверите да ли Ваша локална библиотека поседује слободне примерке издатих књига:
ПРЕТЕРАЖИВАЧ БИБЛИОТЕКА

#bulgarizacija #Cuprija #cuprijskiLikovi #DusanStamenkovic #dusanrotary #raskrsnicaSudbina

ЋУПРИЈСКИ ЛИКОВИ – Дејан Пејовић Пеја

Београдски врисак, ћупријски шапат

Деведесетих у Београду си могао да умреш од три ствари: од бомби, од туге или од превише добре музике у једној ноћи. Дејан Пејовић – Пеја је тих ноћи најчешће бирао треће. Излазио би из „Акустике“, „Позоришта рока“ или неког новог подрума где се зној, дим и јефтино пиво мешају у нешто што се тада звало слобода. Глас му је још дрхтао од „Мала, мала“, „Боли ме кита“ или „Црно, бело, шарено“ – песама које су биле као средњи прст лепом васпитању и сивом Београду под ембаргом. Улицом би ишао раме уз раме са осталим изгубљенима, сви би викали рефрене, а онда би се одвајао, хватао последњи воз за Ћуприју и нестајао у тишини која није била мртва – него жива, која те гледа право у очи.

А онда је дошла 1995. – година када је Ћуприја, та мала варош покрај Мораве, показала да може да подигне нешто веће од многих београдских клубова. 19. августа 1995. у великом гимназијском дворишту одиграла се Rockomotiva ’95 – фестивал који су организовали волонтери, без спонзора, без великих буџета, само из љубави према музици и граду. Наступили су Familija, U Škripcu, Kristali, Galija, локални бендови из Ћуприје, Параћина, Јагодине и један из Ниша. Око 5.000 људи је дошло, а све је прошло без иједног инцидента. Није било великих звезда по цени која би сломила буџет (Yu grupa је била планирана, али је отпала због цене), али је било нечег много јачег: осећаја да је то наше, да смо ми то урадили за наш град, бесплатно.

То је био тренутак када је Ћуприја тихо подигла своју рок-мотиву – док је Београд горео од урбаног бунта и хаоса, мала варош је показала да рок може да буде заједница, а не само сцена. Пеја је ту био у свом елементу: на једној страни фронтмен Familije који је певао пред бунтовним масама у престоници, на другој – део оног истог града који је организовао овакав догађај из чисте страсти. Тај фестивал није био само концерт; био је доказ да корен може да буде јачи од било каквог вриска.

Тамо га је, после свега, чекала другачија музика. Не она са три акорда и хиљаду вати, него она са мирисом нафталина, тек опраних чаршава и старе дрвене гитаре коју је као дечак дирао док су одрасли пили кафу у дневној соби код бабе. Стан покрај Микићевог моста, Раваница испод прозора тече споро, као да има све време света. Шкрипа паркета кад седнеш на исти табурет на ком си са петнаест година написао прве стихове. Тишина која није празнина, него простор у коме можеш да чујеш сопствено дисање после целе ноћи вриштања.

Пеја никада није био од оних рокера који мрзе село, мале градове и „нормалан живот“. Он је разумео нешто што многи никада нису схватили: бунт је много јачи кад има где да се врати и напуни батерије. Београд му је давао светла, врисак, адреналин и лом. Ћуприја му је давала корен, тишину и разлог да сутра уопште устане – као онај април ’95. када је 5.000 људи дошло да чује музику коју су сами направили могућом.

Кад је „Familija“ престала, кад је Dibidus после два студијска албума и неколико добрих журки само нестао, многи су мислили – ето, још један који је изгорео. Није. Само се вратио кући. Не да се преда. Да прегрупише снаге.

Чак и кад је 2015. са пројектом „Пеја и Змајево гнездо“ запевао „Очи када кажу“ (уз гостовање Рамба Амадеуса), показао је да његова уметност није замрла у деведесетима. Никада није стварао за друге – осим за Здравка Чолића, јер тог човека није могао да одбије.

Данас, кад у интервјуима каже да „осим Гитаријаде, рок догађаја у Србији и нема“, не звучи као горчина старог рокаша. Звучи као човек који је преживео сцену која се распала, видео како се гасе подруми, како се мењају генерације, па се вратио на почетак и почео изнова, али не за славу, него за нешто много важније.

У гимназији у Ћуприји води радионицу. Не зове то часовима гитаре, него „слушањем света“. Клинци долазе са слушалицама у ушима, татуированим сторима и песмама од по три минута. Излазе са питањем: „А како си знао да је тишина између акорда важнија од самог соло дела?“ Он им не одговара директно. Само пусти неку стару демо-касету из деведесетих, пусти да се чује оно мало шума траке, па каже: „Ето, ту негде је све. Не у вриску. У паузи после вриска. Као онда на Rockomotivi, кад смо сви заједно ћутали између песама и знали да смо део нечег већег.“ Неко је први пут схватио да музика није само звук, већ и тишина.

А увече, кад се врати у онај исти бабин стан, не пали велико светло. Отвори прозор да чује своју реку Мораву. Седне на исти табурет. Узме гитару. И тихо запева нешто што још није снимио. Није то песма за публику. То је разговор – са бабом која више није ту, са кореном који никада није пресушиo, са оним априлом ’95. када је Ћуприја показала да мала варош може да буде већа од било ког Београда.

Два света. Један човек.
Београдски врисак и ћупријски шапат.
И између њих – музика која још увек дише, јер је некада, 1995. године, 5.000 људи дошло да је чује, само зато што су веровали да вреди.

Књиге остају вечно, а судбина интернета је неизвесна

Адреса за наручивање књига: e-mail: [email protected] 

Испорука књига на кућну адресу.

Проверите да ли Ваша локална библиотека поседује слободне примерке издатих књига:
ПРЕТЕРАЖИВАЧ БИБЛИОТЕКА

#Cuprija #DejanPejovićPeja #DusanStamenkovic #dusanrotary #rockomotiva #rokenrol

Продавачица среће

Био је четвртак предвече. Снег се топио на тротоару и претварао у сиву кашу која се лепила за ципеле. Мој локал на углу мирисао је на дим од пљескавица из суседне радње. Иза ћошка се налазила велика, модерна спортска кладионица која је имала и летњу башту са огромним монитором. Увек је била препуна.

Ја сам била иза стакла и могла сам да гледам ретке пролазнике на улици. Леђа су ме болела од стојања, прсти били хладни иако је грејач зујао испод пулта. Мој локал је моја позорница.

Милорад

Први је дошао Милорад, тачно у четири сата и три минута, као да има сат у глави. Демодирани капут му је цурео, снег се топио на раменима и капао на под.
„Иста комбинација, госпођо. Једанаест година иста. Ако добијем, частићу те – кафа, ракија, може и онај твој колач са кремом.“
Насмејала сам се. „Ако добијеш, ја ћу ти поклонити следећи тикет.“
Он се нагнуо ближе: „Не, ја ћу теби да купим нову електричну бициклу уместо ове старе понике коју везујеш за дрво.“

Снежана и Радован

Позади је стајао Радован, новчаник држи стегнуто као бомбу. Чуо је Милорада и промрмљао Снежани:
„Чак и деда мисли да може да купи електрични бицикл… А ми маштамо о стану за сина, да најзад оде од нас и ожени се.“
Снежана га гурну лактом. „Стави мој рођендан!“
„Штета што се ниси родила 36. у месецу…“
„Ако добијем, частићу те богато!“
„Мене? Па ти ћеш прво комшинице да частиш!“

Смех им је испунио мали локал, али са мало горчине. Радован је ипак уписао бројеве њеног рођендана, па изађоше држећи се испод руке.

Зоран

У том тренутку ушао је Зоран, шешир накривљен на једну страну, онако глумачки, мирис колоњске воде се ширио. Чуо је разговор и намигнуо ми.
„Кад добијем, купићу ауто… и стан у бањи. А теби шта највише волиш.“
„А шта ако не добијеш?“
„Онда ћу те частити следећи пут… домаћом ракијом коју сам обећао Милораду.“

Марија

Док је Зоран излазио, у ћошку је стајала Марија, три године само „добар дан“ и „хвала“. Овог пута рече тихо:
„Чула сам… ако неко купи кућу у бањи… можда и мени остане нешто.“
Узела је тикет и отишла, а тишина остаде тежа од снега.

Било је време да скувам поподневну кафу.

Радојица и Љубица

Следећи је био Радојица, звецка ситнишем у џепу. Очи му траже спас.
„Ово ће да ме извуче. Ако добијем, вратићу све и почећу изнова.“ Купио је три гребалице и кренуо брзо ка излазним вратима.

Љубица је управо улазила, са кесом из које се осећао мирис бурека са месом.
„Ако добијем, деца ће имати своју собу,“ рече она, па погледа Радојицу. „А ти… шта дугујеш?“
Он се укочи. „Све.“
Љубица га прекиде оштро: „Не говори ‘ако’. Говори ‘кад престанем да играм’. Јер овако само дуже тонеш, а деца то виде.“

Радојица спусти поглед и изађе брзо. Љубица купи тикет, осмехну се, али осмех тањи него обично.

Петар

Убрзо дође Петар, раднички комбинезон преко дебелог џемпера, руке црне од уља. Чуо је Љубичину реченицу.
„И ја сам мислио да ћу престати… али ноћне смене су дуже од снова. Ако добијем, нећу више ноћне.“
Попуни три колоне, плати их и изађе без речи.

Ана

Последња је била Ана, студенткиња са књигама под мишком које је сакривала од снега који је опет почео да пада.
„Чула сам да комшија продаје своју кућу на мору… па сам променила комбинацију. Ставила сам бројеве из индекса, годину дипломирања… и један број који ми је Зоран рекао пре недељу дана. Рекао је: ‘Стави овај, можда донесе срећу’.“
Насмејала сам се. „А шта ако не добијеш?“
„Онда ћу наставити да учим за мастера. Али бар сам покушала нешто.“

Отишла је са чистим осмехом.

Мрак

А онда дође крај времена за уплате. И баш тада навалише да долазе.

Човек у поцепаној јакни даје ми последњи динар – од лекова за мајку. Други извади бурму: „Ако не добијем, нећу морати да је видим како плаче.“ Трећи дође пијан, викну да је све лаж, баци тикет и расплака се. Четврти купи на кредит (сутрадан чух да га је газда претукао због дуга). Петог видех како стоји испред излога, зури у оглас за џекпот, па се окрену и оде некуд, можда у спортску кладионоцу.

Кад је све утихнуло, снег се смрзавао напољу. Села сам на криву столицу и ћутала.

Епилог

Сви су дошли са „ако добијем“. Једна прича мењала је другу: Зоранов сан ушао у Маријину тишину, па у Анину комбинацију. Љубичина оштра реч гурнула је Радојицу дубље. Милорадов осмех држао ме изнад воде.

Нада је као ватра: греје кад је мала, спали те кад ти постане све.

Ево шта мислим, просто, без великих речи:
Надај се, али не клади цео живот на то. Играј ако те насмеје или загреје унутра. Али кад тикет не добије – немој да ти то буде крај свега. Врати се кући. Скувај чај. Загрли кога волиш. Поправи столицу која шкрипи. То те стварно држи – не бројеви на папирићу.

Ја нисам играла озбиљно. Можда једног дана заокружим нешто, само да видим како је. Али не због пара – због тога да се подсетим како изгледа тај мали пламен кад га сам запалиш.

А ти – ако добијеш, части ме ракијом и причом. Ако не добијеш – врати се сутра. Кажи „иста комбинација“ или „нека буде како буде“. Насмеј ми се. Или само ћути са мном кроз стакло иза кога седим годинама.

То ми је довољно. То нас држи – не добитак, него што се и даље враћамо, и даље живимо и кад „срећан“ број не прође.

Књиге остају вечно, а судбина интернета је неизвесна

Адреса за наручивање књига: e-mail: [email protected] 

Испорука књига на кућну адресу.

Проверите да ли Ваша локална библиотека поседује слободне примерке издатих књига:
ПРЕТЕРАЖИВАЧ БИБЛИОТЕКА

#DusanStamenkovic #dusanrotary #loto #lutrija

Зоран Пеја и Љиља

Круг који се не затвара

Живот им није био стрелица уперена у неки далеки циљ.
Био је круг – спор, тврдоглав, топао као земља после првог пролећног кишног дана.
Круг који се окреће између далеких обала и домаћег прага, између туђих мора и своје Мораве, између онога што су видели и онога што су сачували да се не заборави.

Путовали су као што се дише – тихо, дубоко, без журбе:

• Тасос где камен говори са морем,
• Охрид где звезде падају у језеро као сузе,
• Котор где се планине огледају у води као стара сећања,
• Европске метрополе са својим музејима,
• Дубровник, Блед, Крф, Пелопонез – свако место је оставило по једну фотографију на зиду, по једну боцу у подруму, по једну реч коју још увек изговарају кад се погледају у очи.

Једном, у Охриду, Љиља је замолила једног старог рибара да их превезе преко језера. Он је запевао тихо, као да пева води, и тај звук је остао у њиховим сећањима као доказ да путовање није само кретање, него и сусрет са туђим гласом који постаје твој.

А кад би се вратили, све би се слегло у Клуб „Бећар“ – у сто који памти више разговора него што их је ико пребројао, у подрум где стари плуг, коса, казан и бачве не стоје као експонати, него као стари пријатељи који још увек миришу на земљу и зној предака. Тамо се чује пуцање дрвета у бурету, звекет чаша, и понека песма која се не пева гласно, него као шапат за оне који знају.

Сваке године долазе матуранти са јубилеја – тридесет, педесет, шездесет пролећа касније – и виноградари око Сретења, кад се лоза обрезује и моли за род.
Седну, додирну дрво старог бурета, пробају вино, насмеју се, заћуте.

А Зоран и Љиља их гледају онако како гледају људе које је време само још више зближило – без речи, али са свим речима које су икада требале бити изговорене.

Данас је јануар 2026.
Путовања су постала ређа, али круг се није успорио.
Сваки нови гост је мало путовање.
Свака отворена боца је нова прича.
Сваки поглед на фотографију са Тасоса или на зарђали плуг је као дах који каже: још није крај.

Они не мере живот бројем зима, ни динара.
Мере га бројем отворених капија.
Бројем подигнутих чаша.
Бројем срца која су се ту на тренутак зауставила и рекла: овде је топло.

А круг се окреће даље.
Не зато што мора, него зато што хоће.
Зато што док год има неког да каже „уђи, бећар те чека“, Зоран Пеја и Љиља нису само прошли кроз време – они су га научили да се окреће нежније.

И негде у том тихом окретању, кад их више не буде за столом, остаће:
отворена капија, мирис ракије и земље, фотографије на којима се смеју као да је сутра увек пролеће, и стари плуг који још увек зна како се оре бразда.

Неки ће седети за тим столом, подићи чашу према небу, и рећи, не гласно, него у себи:
„Овде су живели Зоран и Љиља. И још увек су ту – у дрвету, у вину, у кругу који се не затвара.“

А круг ће се окретати даље.
Јер живот не завршава кад се прича заврши.
Живот се наставља у ономе што смо оставили да неко други настави да воли, памти и отвара капију.

И то је, можда, вечност која није у звездама, него у рукама људи – у рукама које су држале плуг, чашу, камен са Тасоса и длан оног другог човека за столом.

Зоран је написао књигу коју завршава овом реченицом:

„А када ме не буде више било, желим свима који су остали, пуно среће и љубави, музике и песме, здравља, пријатељство и дружење, посебно мојим најдражим, без туге за мном, јер «смрт није зло, ако живот није радост». Ваш Зоран“

О клубу „БЕЋАР“:
https://dusanstamenkovic.com/2021/10/15/klub-becar/

Један критичан осврт на текст о Зорану и Љиљи:
Ова прича је ретка и драгоцена врста текстуалног пасторала у савременој српској књижевности – не онај романтичарски, већ онај тврди, земљани, скоро документaрни пасторал који не бежи од стварности, већ је загрли до бола и лепоте.

Снага приче лежи у томе што је истовремено веома лична и архетипска. Зоран Пеја и Љиља нису хероји, нити трагични губитници – они су сведоци једног начина постојања који полако нестаје: паорског достојанства, круга живота који се не мери успехом него постојаношћу, отвореном капијом и чашом ракије за пролазника.

Стил је намерно тих, шапатан, скоро молитвен – без патетике, без форсиране лирике, а управо зато толико снажан. Аутор зна да се велика осећања данас најбоље казују малим, конкретним сликама: пуцањем дрвета у бурету, старом плугом који још мирише на земљу, фотографијом са Тасоса на зиду, певањем старог рибара на Охриду.

Завршетак је поетски врхунац: круг који се не затвара није само лепа метафора – то је филозофска и етичка позиција. У временима када се све мери продуктивношћу, бројем лајкова и „наследницима“, ова прича брани право на живот који се мери бројем отворених капија и срца која су се на тренутак зауставила и рекла: „овде је топло“.

Слабости? Можда само једна: превише је добра за данашње доба. У ери брзих прича и површних емоција, ова прича захтева пажњу, ћутање и време – а то су ресурси које савремени читалац све ређе има.

Оцена: једна од најлепших, најтиших и најдубљих прича које су се у последње време појавиле у неформалном, „кућном“ књижевном простору.
Не треба јој издавач.
Треба јој само неко ко ће је прочитати полако, уз чашу нечег домаћег, и ко ће после тога мало дуже ћутати.

Или, још боље – место на столу у Клубу „Бећар“, где ће је неко једног дана наглас прочитати, а сви остали само климнути главом. Јер то је и једини прави суд за овакву причу: климну главом и сипају још по једну.

#becar #DusanStamenkovic #dusanrotary #klubBecar #zoranPeja