Шум точка у кањону Црнице

У кањону Црнице, тамо где се село Забрега лукаво скрива иза брега, време не тече као у граду. Оно овде не јури за сатима; оно кружи, споро и тешко, као млински камен. Нема овде вибрација у џепу, нема плаве светлости екрана која држи капке отвореним до зоре. Постоји само река. Упоран шум који носи воду, али и сећања на време пре него што су се на овим обалама појавили Синаити, пре него што су подигнути Раваница и Сисевац.

Стојан, последњи воденичар, наследио је од старца Арсенија много више од искрзаног каменог точка и прашине од брашна. Наследио је тајну која се не изговара, већ се осећа у костима. Ноћу, када месец умакне за стене Соколовице и кањон утоне у таму густу попут мастила, точак уме да зашкрипи сам од себе. Није то ветар. Није ни грана заплетена у јаз. Људи из долине шапућу да је то одјек молитава преподобних Ромила и Вавиле, који се кроз векове враћа у храстово дрво и мокри камен. Стојан зна да је ствар дубља. То је знак да река још увек преврће име које се не сме поновити.

Али воденица је имала и своју земну славу: у њој се млело најбоље пројно брашно од кукуруза, жутo и мирисно, брашно које је давало снагу и хлеб који се није заборављао.

Једне зимске ноћи, док је снег гушио и последњи звучни траг света, у воденицу је ушао човек у грубој хаљини, са малим крстом од тисовине о врату. Очи су му биле два жива жара, као да у њима гори нешто што је преживело векове тишине у пећинама изнад реке. Није тражио брашно. Пришао је Стојану и шапатом који се мешао са хуком воде, изустио:

„Река памти име које језик не сме да превали. Ако га чујеш у виру испод трећег водопада – не понављај га. Само моли. И ћути.“

Након те ноћи, точак је пропевао другачије. Из њега су почеле да излазе речи на језику који је замро пре Немањића. Сељаци су почели да виђају силуете изнад висова кањона. У магли, тамо где се стење спаја са облацима, титрала су кандила невидљивих монаха. Али чим би неко покушао да приђе, магла би се растопила, остављајући само тежак мирис влажне папрати и осећај туђег погледа на затиљку.

Стојан је почео да прихвата младиће из долине који су долазили са телефонима у рукама, жељни да „снимају природу за стори“. Учио их је да угасе уређаје.

„Ова воденица не меље само жито – говорио би им – она меље духове прошлости. Ако хоћете да будете моји духовни синови, научите да ћутите. Да разумете да постоји нешто што ваш екран никада неће ухватити.“

Један од њих, Радован, чуо је то име у виру испод трећег водопада. Није га изустио, али се кући вратио другачији. Остао је нем, очију светлих као пламен, а руке би му дрхтале сваки пут када би додирнуле воду. Река га је изабрала за чувара тајне – не речима, већ ћутањем које је постало гласније од свега што је икада рекао.

Тако је опстало предање у Забреги. Да у кањону Црнице постоји точак који је врата између светова. Окретаће се све док има некога ко уме да слуша реку као молитву – без буке, без вештачког светла и без таблета, телефона, компјутера.

И док ти сада читаш ово, заклоњен светлом екрана, уради нешто. Угаси га. Само на трен. Затвори очи. Слушај. Чујеш ли? Тамо негде далеко, кроз маглу кањона и дух старих Синаита… точак се и даље окреће. И све је ближе.



Књиге остају вечно, а судбина интернета је неизвесна

Адреса за наручивање књига: e-mail: [email protected]
Испорука књига је на кућну адресу.

Проверите да ли Ваша локална библиотека поседује слободне примерке издатих књига:
ПРЕТЕРАЖИВАЧ БИБЛИОТЕКА

#Crnica #Cuprija #DusanStamenkovic #dusanrotary #ravanica #Vodenica #vodenicniTocak #Zabrega

ЕНИГМА АРХЕОЛОГ

Загонетка Манасија

Тајна мати Варваре и зидина које ћуте

Сумпорне паре су се дизале из базена као заробљени духови. Вода је мирисала на покварена јаја. Археолог избораног лица са великим подочњацима, који су чинили да изгледа много старије, седео је на ивици, руке су му дрхтале, али очи су још увек биле оштре. Неки га зову лудаком. Он каже: само је преживео Манасију. Некада је тамо радио, копао по земљи и по историји, све док га нису прогласили лудим.

Поред њега стајао је спасилац у белој униформи – човек који је вадећи утопљенике из реке научио да дубина увек крије више него што површина показује. Његово тело било је снажно, али лице уморно од година проведених уз воду. Он је био навикао да гледа људе како улазе и излазе из бањског базена, да чује њихове уздахе и да осети њихове страхове. Али није био навикао на разговоре који почињу као шапат, а завршавају као пророчанство.

„Знаш ли,“ поче је археолог тихим, али упорним гласом, „да је мати Варвара у младости била гњурац? Као ти. Могла је да проведе минуте у мраку реке понорнице или у пећинском језеру, не плашећи се. Није се плашила ни дубине мора испод манастира у коме је најпре била монахиња.“

Спасилац га је погледао са неверицом. У облацима бањске водене паре, прича је звучала као халуцинација. Али археолог није стајао. Његове речи биле су као каменчићи који падају у воду, правећи кругове који се шире.

„Нико ми не верује,“ настави је он. „Кажу да сам био у лудари месецима. Али ја знам. Варвара је открила тајну скривеног блага у Манасији. И због тога је убијена.“

У топлој води спасилац је осетио хладноћу. Као да је прича археолога донела сенку у бању. Он је знао да не треба да верује човеку који је био у лудници. Прича археолога му је звучала као халуцинација. Али исто тако је знао да дубина крије истину коју површина не може да покаже.

Археолог је спустио поглед у воду, као да у њој види нешто што други не могу. „Манасија,“ прошаптао је, „није само зидина и молитва. У тим књигама из Ресавске школе, у маргинама, постоје знаци. Једна од тих књига завршила је на аукцији у Немачкој, купљена од човека који није знао шта поседује. У тим ситним огреботинама пера на старом папиру није било украса. Била је карта… Благо није злато. Благо је истина коју су зидине чувале вековима. Варвара је знала да чита те знаке. И кад је открила шта значе, није дуго поживела.“

Спасилац је слушао пажљиво археолога: „Мати Варвара, игуманија Манасије, преминула је веома млада 2011. Сахрањена је у сенци зидина. Али гроб… гроб је био другачији…“

„Гледаш у мене и мислиш да сам заиста луд. Нисам. Можемо колима да одемо вечерас до Манасија и да се тамо сам увериш у ово о чему ти говорим. Платићу ти бензин и вечеру, не брини.“

За тренутак спасилац је био збуњен, а онда је климањем главе прихватио позив: „Можемо да кренемо чим се мени заврши смена.“

Тако је и било.

Куле на високим зидовима су се уздизале као окамењени стражари над Ресавом. Подигнут после Косова, манастир је био више од утврђења – био је ковчег многих тајни. Ко је дао новац за његову градњу? Турци сигурно нису. Зашто баш ту Ресавска школа, где су се преписивале књиге са симболима које су само ретки разумели? Где је извор манастирске воде? Има ли тајних пролаза до скривених пећина у околини?

У сенкама тих зидина, вековима касније, живела је и служила млада мати Варвара.

Спасилац је дошао са археологом пред сумрак. Ветар је носио мирис тамјана и влажне земље. Гроб мати Варваре стајао је у углу манастирског гробља које се уздизало изнад локалног пута – храпав бели камен, свежи цветови, крст уредно постављен. Сви налик један на други.

Manastir Manasija

Археолог је извадио телефон. Пронашао је фотографије. На њима су били цртежи симбола – крст са кругом, линије које су личиле на мапу. „Ово је исто,“ рекао је. „Ово је доказ. Књига, гроб, зидине – све је повезано.“ Клекнувши поред споменика показао је прстом. „Видиш ли? Ова линија на крсту – мало издужена, са малим кругом у углу. Није случајна. Исти симбол понавља се у маргинама оне књиге из Немачке. И у Константиновим преписима из Ресаве. То је знак братства – невидљивог, црквеног, где су неке владике и данас. Варвара је била чуварка… Њен гроб није само гроб… То је последњи траг, то је сведочанство. Њена смрт није била случајна – она је знала превише.“

Спасилац се приближио. За обичне очи – само крст од белог камена. Али сада је видео: разлика је постојала.

„Кажу рак,“ прошапутао је археолог. „Али ја знам боље. Није отров. Ни метак. Нешто невидљиво, тихо. Озрачење, можда. Да нико не посумња. Јер ако се сумња, онда  истина излази на видело.“

Наслонио је леву руку на крст и десну на своје срце. „Душанка, до коске сам био заљубљен у тебе… Била си тако витка и заводљива. Сви студенти су се окретали за тобом… Умео сам сатима да седим у КСТ-у очекујући да ћеш да се појавиш.“

Наставио је још тишим гласом: „Душанка, ако си ти оставила знак на крсту … зашто онда сада ћутиш?“

Руке су му дрхтале, али не као раније од хладноће или узбуђења. Дрхтале су од нечег новог, нечег што се рађало унутра, полако, као пукотина у камену. Први пут од када је почео да бележи те ситне огреботине у маргинама књига, први пут од када је видео онај круг и издужену линију на белом крсту – први пут је осетио сумњу. Не сумњу у друге. Не сумњу у свет. Сумњу у себе.

А шта ако је све то било само … његово? Шта ако су те огреботине биле само обичне огреботине, а круг само случајна неправилност у камену?

Шта ако је Душанкин рак био само прави рак, ако није била намерно озрачена, ако је није пратило никакво проклетство, а посебно проклетство владара деспота Стефана Лазаревића, витеза Реда Змаја, елитног витешког реда.

Шта ако је њему била потребна прича о Душанки само да би наставио да је воли, да би могао да је држи живом у себи?

Подигао је поглед према зидинама. Оне су стајале мирно вековима, Није било никаквог шапата.

Или је ипак било?

Онда се окренуо према спасиоцу.

„Било је то време пред распад Југославије. Много се ваљала дрога у Београду… Када је Душанка нестала прочуло се да је у неком манастиру.“

Зидине су ћутале, али у том ћутању спасилац је осетио да прича добија снагу. Осетио је да истина није у речима, већ у тишини која је окруживала гроб. Варвара је заиста постојала, заиста је била игуманија, заиста је умрла млада. Али да ли је њена смрт била природна, или је игуманија била само још једна жртва знања које је било опасно?

Тишина је била густа, као да је сам манастир слушао. Спасилац је осетио да стоји на прагу нечега што је веће од њега – тајне која је вековима чувана, и смрти која је можда била последица те тајне.

„Али шта је благо?“ упитао је полугласно, више за себе него за археолога.

„То је право питање  – да ли је благо злато и драго камење, или је благо истина? Варвара је знала. И зато је њен живот прекинут.“

И тако је њихова прича остала недовршена – као карта без краја, као молитва без амена. Варвара је отишла, али њена смрт је остала загонетка. Да ли је била жртва невидљивог оружја, или је њена болест била само трагична случајност? Да ли је симбол на гробу знак непознатог братства, или само украс? Нико није знао. Само зидине Манасије, и тишина која је чувала њену истину.

Одговори остају у тишини каменом утврђеног манастира, баш онако како је говорио превремено остарели археолог.

Сунце је зашло иза брда и сенке су постале нестварне. Спасилац је морао сам одлучи шта је истина, а шта легенда.

Загонетка Раваница

Љубав и пећинска дворана која ћути

Завршили су посету манастирском гробљу и кренули су назад у Бању. Спуштајући се низбрдо стигли су до реке на чијој се супротној обали уздизао хотел. „Да ли да ту вечерају или да наставе у Деспотовац и тамо нађу кафану са роштиљом?“ питао се у себи спасилац. Остарели археолог је интуитивно осетио дилему младог човека, па му је као искусан теренски радник одговорио: „Нико се није најео у хотелској кухињи, после моста скрени десно. Знам једну кафану која није варошка биртија. Некад су имали доброг роштиљџију.“

Нису могли одмах да нађу паркинг место, али тридесетак метара даље од кафанског улаза је ништа у односу на проблеме са паркирањем у Бањи или у Београду. Одмах са кафанских врата их је дочекао мирис кухиње. Били су на правом месту.

Сто прекривен карираним столњаком у углу је био слободан. На средини стола је био само сланик са чачкалицама. Наравно да им је конобар одмах пришао са упитним погледом.

„Литар киселе воде, мешано месо за двојицу и шопска салата, може ли?“ издекламовао је самоуверено старац и не питајући спасиоца.

„Ти возиш, па не смеш да пијеш, а ја сам морао одавно да престанем.“ Рекао је то уз ироничан осмех у гласу.

„ На гробљу си покојну игуманију Варвару назвао именом Душанка. Ко је она заиста била?“

„Мислиш да ли је она мени била нешто или питаш онако о њој?“

„Право да ти кажем поверовао сам да си је волео. Као да сте живели заједно.“

„Два пута смо се дружили. Најпре као студенти када је она била бруцош на Рударско-геолошком факултету, а касније и на Богословском. Често смо заједно били на Филозофском факултету, на Одељењу за историју уметности. Мене је занимала археологија, а Душанка је била свестрана. Тако је било“

„Онда смо престали да се виђамо. Касније сам сазнао, бар се тако причало на улици, да је Душанка отишла у неки манастир на мору код Рисна. Много година касније срели смо се сасвим случајно у Јерусалиму. Након тога се Душанка  вратила у Србију и видели смо се још неколико пута. Знам да те занима, али никада ми није рекла зашто се замонашила, а ја нисам желео да је питам.“

Конобар је донео богату вечеру и обојица су навалили као гладан вук на јагње. Велики овал је био пун свакојаког роштиљског меса, а салата је била вишак, иако је овчи сир био ненадмашно укусан. Нису причали са пуним устима.

После кратке паузе археолог је наставио: „Да ли си чуо о трагичној смрти студената из Београда у пећини поред манастира Раваница? Било је то давне 2007. године.“

„Не, нисам чуо или бар нисам запамтио. Шта се то десило?“

„Нисам ја спелеолог, али колико знам то је неколико километара дугачка, и недовољно истражена пећина. Улаз је одмах до зидина манастира Раваница. Ходници се у кречњачким стенама рачвају више пута и у једном ходнику постоји језеро. Да би се наставило даље мора да се рони кроз воду.“

„Па шта су тамо тражили јадни студенти?“

„Све је то обавијено тајном, иако је ћупријски суд водио истрагу. Четири млада живота су угашена. Ко зна да ли су се удавили или су се угушили од угљен- моноксида, јер су имали бензинске пумпе да црпе воду из језера.“

„Па да ли је постојало суђење?“

„Их, ти верујеш у суд?“, археолог се насмејао. „Породице студената су годину дана касније покренуле поступак пред београдским судом. Међутим епилог суђења је остао непознат. Наводно су се момци угушили угљен-моноксидом. Али се нико није питао зашто су уопште отишли ноћу преко викенда у ту пећину. Ко им је дозволио да оставе возила у манастирском дворишту, ко им је отворио манастирску капију која затвара пролаз према улазу у пећину, ко им је помогао да преко стрмог и клизавог камена унесу опрему у пећину? Има ту низ питања за свештенство. Ми, тада млади археолози, претпостављали смо да је мрачна вода скривала више пролаза у подземне одаје пећине. Вероватно због тога није било могуће само да се роњењем пронађу сви пролази. Једино решење је било да се помоћу моторних пумпи вода избаци из језера и да се сифон ослободи.“

Археологу су се овлажиле очи: „Цела Србија се тада потресла. Жалосно је то било.“

„Будале, па шта им је требало да као аматери истражују пећину!“

Спасилац је био гњурац и потпуно је разумео какве све опасности постоје у подземним језерима.

„Лепо је да се рони у морским плићацима, али за мрачне воде подземних језера је потребна професионална опрема и добра организација, зар није тако?“ упитао је археолог.

„Тачно тако.“

„Видиш сад, моја Душанка је била ронилац, као и ти. Била је висока и крупна, па је могла дуго да издржи под водом. Али зато није могла да се провлачи кроз уске пећинске пукотине.“

Спасилац је држао чашу са водом близу усана. Упитно је гледао у археолога. Ћутање се претворило у вечност.

„Мислиш ли да је и игуманија била у тој пећини?“

„Не знам. Никад ми није о томе причала.“ Археолог је гледао у спасиоца, али није видео њега, него Душанку.

Смиреним, тихим гласом, као да се плаши да га неко не чује, наставио је: „Манастири Манасија и Раваница припадају пожаревачкој епархији где се налазила Душанка. Зашто је свештеничко братство послало Душанку у манастир? Да ли је тако било најлакше да врсни ронилац у највећој тајности претражује пећине са подземним језерима?“

„Па, све је могуће. Нисам размишљао о свему томе. Нисам ја неки велики верник, моји родитељи су били комунисти, па су касно почели да славе дедину породичну славу. Због тога сам и ја слабо верујем свештеницима.“

„А ја сам на крају престао да будем верник. Додуше, моји јесу били, али сам ја васпитаван као Титов пионир, па ми је сад лакше да будем агностик.“

Археолог је подигао руку према конобару који је дошао и наплатио. Добио је и бакшиш. Устали су и кренули ка излазу. Спасилац је за тренутак свратио у кафански тоалет. Археолог га је чекао напољу. Ослушкивао је лавеж паса у даљини. Ноћ поред реке Ресаве је и у сред лета прохладна.

Након изласка из кафане археолог је наставио своју причу: „Некако у исто време када је почело суђење у Београду због погибије студената, Душанки су открили рак. Операција је најпре успела, али су се касније јавиле метастазе… Баш је млада умрла. Имао сам утисак да ће на крају да ми се повери, да ће да отвори душу и прича ми о себи. Она је о мени све знала, а ја сам само наслућивао њене тајне. Зашто је уопште била у Манасији и да ли је боравила и у пећини поред манастира Раваница? Да ли је она сама тражила душебни мир или је била послата да открије монашке тајне? Какву је тајну деспота Стефана, витеза Змајевог реда, открила? Знао сам мање, него што сам желео и то ме сада непрекидно прогања као сенка.“

Стигли су до аутомобила. Пред њима је био пут ка бањском хотелу.

Бања је била место где се тело опушта, али се ум буди – посебно за археолога са избораним лицем и подочњацима који су га чинили да изгледа као да је преживео векове које је истраживао, а не само један живот.

Загонетка Раванело

Тајна проклетих душа

Ноћ је била густа, а пут валовит. Фарови су осветљавали ивице пута. Једна лисица је пројурила испред возила. Спасилац је чврсто држао волан.

Археолог је ћутао, као да је после обилне вечере придремао.

„Знаш ли зашто су ме прогласили лудим и алкохоличарем? … Због истине коју сам знао. Био сам против својих колега који су археолошко благо Србије продавали на аукцијама у Европи. То је била права интелектуална банда стручњака, политичара и полицајаца и цариника. Сметао сам им. Зато су морали некако да ме елимишу.“

Спасилац га је погледао крајичком ока, али није ништа рекао.

Пут је водио право пролазећи поред огромног винограда. Археолог се тргнуо и рекао да се зауставе на проширењу једне раскрснице са путоказом за скретање у Иванковац. Десном руком је показао у мрак. „Тамо, десно, право низ овај макадамски пролаз између чокота винове лозе, налазе се Стублине, археолошко насеље из Винчанске културе. У том насељу су људи непрекидно живели две хиљаде година.“

Онда се археолог окренуо према спасиоцу: „А тамо с леве стране пута налази се Краљево Поље. И ту је археолошко налазиште старо седам хиљада година.“

Спасилац је гледао лево.

„Видиш, на километар одавде је место где се одиграо Бој на Иванковцу у Првом српском устанку против Турака. Још даље, и иза Краљевог Поља, на почетку клисуре налази се манастир Раваница и пећина о којој сам ти причао.“

Спасилац је у ретровизору спазио фарове, па је укључио сва четири жмигавца. Обишао их је један аутомобил јурећи према Ћуприји.

„Видиш, тамо право је Ћуприја. То је град проклетих душа или само проклети град. Хиљадама година уназад су ту живели људи. Рекло би се да је то Рај на земљи. Али није тако.“

Археолог је руком показао спасиоцу да наставе даље да се возе.

„Раванело, како на старим картама означавају Ћуприју је вероватно село Равно које спомиње кнез Лазар који је целу ову територију за новац откупио да би ту направио своју задужбину манастир Раваницу. А пре две хиљаде година овде су живели Римљани, имали су свој каструм на војном путу Виа Милитарис. Логор је био поред моста на Великој Морави, која је тада била пловна река. Хореум Марги се преводи на српски језик као „Житница Мораве“. Ово је ваљда једини римски град у Србији у којем није рођен ниједан римски император.“

Археолог је направио кратку паузу.

„На целом овом делу поред Велике Мораве има на стотине археолошких налазишта. Као да се овде налазио центар европске цивилизације. Пре Римљана ту су живели и Келти. Један њихов украшени скупоцени појас је сачуван у музеју у Београду. Прича се да у једном селу испод Јухора, то ти је планина чији је врх у даљини испред нас, живе сељаци који су жутокоси као прави Келти. Гени су чудо.“

Спасилац је ћутке возио и испред су се видела светла Ћуприје. Одатле ће да изађу на ауто пут и брзо ће у Бању. Почео је да осећа умор и само је слушао археолога. Ништа није запиткивао.

„Рекао сам да је ово град проклетих душа. Знаш ли да у околини није пронађено никакво гробље старих становника. Где су гробнице људи који су овде живели бар најмање последњих седам хиљада година? Нема турских гробова, нема средњовековних, нема римских, келтских… Где се вију душе свих тих покојника? А овде су били сви главни путеви између Истока и Запада. Овде је прошао и немачки цар Фридриха Барбароса у свом крсташком походу ка Јерусалиму.“

После кратке паузе додао је кратко: „Ех, у Јерусалиму сам био са Душанком.“

„Стефан Лазаревић је био припадник Реда Змаја и на тај начин је повезао српску средњовековну културу са широм европском витешком и политичком заједницом.“

Као да се присећао историје овог краја: „Касније је Сулејман Величанствени овде прешао преко моста на Великој Морави када је кренуо да освоји Беч.“

Чучо се само зујање гума аутомобила. Археолог је наставио: „Раванело или некада Хореум Марги или сада Ћуприја, баш је град који има историју, али нема ниједно сачувано старо гробље. Да ли данашњи становници мирно спавају изнад туђих гробова?“

Спасилац, који је све време ћутао, тргао се, јер су улазили у Ћуприју. Гласно је упитао: „Значи ово је град проклетих душа?“ Неку језу је осећао на леђима и једва је чекао да изађе на аутопут ка Бањи. Сетио се да су његови родитељи преко агенције купили стан у коме је живела непозната старица која је умрла сама у том стану.

Стари археолог као да је занемео. Козна где су му мисли одлутале: „Ко год остане у Ћуприји, спаваће изнад невидљивих гробова, а мртви ће једне ноћи устати да траже живе.“

Саобраћај на аутопуту је био густ – много камиона и аутобуса које је требало претећи. Спасилац је почео да осећа умор коме се није предавао: „Сутра имамо исти термин на базену?“ запитао је.

„Потражи ме, ако се не појавим. Никад не знам да ли ћу ујутру да се пробудим. Моје мисли ме прогањају. И Душанка. И свештеници. И колеге. И душе мртвих из гробова које сам ископавао.“

Ноћ је била мрачна, без месеца и звезда.

#arheolog #Cuprija #DusanStamenkovic #dusanrotary #Igumanija #Manasija #pećina #ravanica #RavanickaPovelja #stubline

ЋУПРИЈА – УГРИЗ ПАЦОВА

Ћуприја

Ћуприја није само варош у Поморављу. Она је слојевита историјска престоница, град који носи у себи трагове Винчанске културе из откривених археолошких насеља Стублине и у Краљевом пољу, војни логор Horreum Margi на римском путу Via Militaris, средњовековно име Ravanelo, потом насеље Равно, и најзад — Ћуприја. Сваки од тих слојева сведочи о континуитету живота, о месту које је било стратешки важно за царства и државе, али и за обичне људе који су ту градили своје куће, своје руднике, своје цркве.

Међутим у двадесетом веку, Ћуприја је постала жртва једног тихог, систематског процеса. Као што пацов не напада фронтално, већ гризе у мраку, тако је и град постепено остајао без својих виталних делова. Територије су одузимане и припајане суседним општинама, рудници су администартивно измештани, територијалне границе су цртане против природне логике слива Раванице. Све се то дешавало „на силу, без референдума“, без воље народа, у сенци политичких одлука и административних трикова.

Златно доба Ћуприје

Указом краља 1931. године формиран је Раванички срез са седиштем у Ћуприји. Град је постао административни центар са судом, полицијом, техничким одсеком, артиљериском школом, окружном болницом са лекарима специјалистима и добро опремљеним апотекама. Наравно да је у граду било и више банака које су пратиле индустрију и трговину.

Ћуприја је од раније већ имала прву српску војну касарну (1837), постала је железнички центар на прузи Београд–Ниш, станица за чувени „Оријент експрес“, и раскрсница пруга које су водиле ка Сењском Руднику, Сисевцу и Равној Реци. Манастир Раваница и цркве у рударским колонијама сведочили су о духовном значају града.

По броју становника Ћуприја је престигла суседне градове, а економска и културна снага учинила је да град постане срце Поморавља.

Прва одузимања

Први угриз пацова био је одузимање виталних делова територије. Раздвојени се Сење и Сењски Рудник, иако је то одувек била једна целина. Сисевац и Стубица, иако у географском и саобраћајном смислу ближи Ћуприји, припојени су Параћину.

Народ није имао право гласа. Одлуке су донете у тишини канцеларија, а последице су осетили грађани.

Нове границе 1962.

Шездесетих година прошлог века процес добија „легалну форму“. Природна логика сливова река занемарена је у корист политичких интереса. Горњи ток Ресаве постаје спорна територија. Црвене линије на картама означавају нове административне границе између општина Ћуприје, Параћина и Деспотовца.

Сењски Рудник и Стубица

Ћуприја губи своје срце. Сењски Рудник – један од најзначајнијих рударских комплекса, са сопственом железничком везом са Ћупријом и духовним центром, насилно, без воље становника, измештен је из оквира Ћуприје.

Слично се догађа и са селом Стубица, које је удаљено од Сења само пар километара. Наједном стубичке њиве допиру да самих капија Добричева, пролазе поред села Батинац и досежу до периферије Ћуприје. Становнице и даље путују у Ћуприју, јер им је Параћин превише далеко.

Ово није био случајан чин, већ систематски образац: слабљење локалних центара кроз одузимање виталних територија.

Сливна подручја и административни трикови

Природна логика река — Велика Морава, Раваница, Црница, Ресава – вековима је одређивала границе живота. Али административне одлуке су их прекрајале против географије.

Ћуприји су одузимани делови који природно припадају њеном сливу, а припајани суседним општинама. На папиру је све изгледало „правилно“, али у стварности то је био још један угриз пацова.

Воља народа

Први разговори на тему припајања Сењског Рудника, Ресавице, Равне Реке и Сисевца општини Ћуприја вођени су у генералној дирекцији „Рембаса“ у Ресавици у присуству господина Чедомира Ђорђевића, генералног директора, и предствсникс грсђснс 1989. године.

Мештани Сењског Рудника на референдуму 1990. године доносе закониту одлуку да се понови припоје Ћуприји. Одговарајуће министарство потврђује легалност референдумске воље грађана. Закон је на њиховој страни. Упорно се боре да остваре своје право. Успевају да Скупштина општине Ћуприја у периоду 2006.-2008. године донесе одлуку да се прихвата повратак Сењског Рудника у општинске границе. Министарство за државну управу и локалну самоуправу је 20.02.2007. године потврдило право мештанима Сењског Рудника да се издвоје из општине Деспотовац и припоје општини Ћуприја. Стручни елаборат поткрепљује легитимну вољу мештана. Узалуд, јер извршни општински органи не спроводе скупштинску одлуку. Све остаје само мртво слово на папиру, а обећање остаје лудом радовање.

Савремени угриз

Као што је Ћуприја некада била симбол снаге – војне, рударске и железничке – тако је данас симбол постепеног слабљења. Старе фабрике су угашене, од хала су остали само голи зидови. Уместо на девастираним површинама уништених предузећа, плодне моравске њиве се претварају у нове „индустријске зоне“, а „Лудо поље“ постаје „Индустријски парк Добричево“, без јасне стратегије. Културни живот се лагано гаси и град губи свој идентитет. Архелоге замењују дивљи трагачи за изгубљеним благом. Главна туристичка атракција постаје „цреваријада“, једна од безброј „…ијада“ у српским селима и градовима.

То је исти процес, исти угриз пацова, само у новом облику: тихо, систематски, без воље народа.

Захваљујем се господину Рудолф Витомиру на пруженим информацијама

#Cuprija #DusanStamenkovic #dusanrotary #ravanica #senje #senjskiRudnik #sisevac #stubica #ugrizPacova

КОМИТИ У ЋУПРИЈИ

Данас се мало зна о српским неустрашивим борцима за ослобађање земље од Османлијске империје. Времена су се промениле и некадашњи непријатељи сада су постали пријатељи, па им се не треба замерати.

1683.

Отоманско царство се 1683. године простирало на три континента и излазило је у то време на већину познатих мора. Све православне земље на Балкану су биле поробљене. И пошто ниједна сила није вечна, тако је дошло и време на крају 19. и почетком 20. века да се турска власт замени неком другом. Национални дух се разбудио, ујединили су се Италијани, Немци… Аустроугарска монархија је била на врхунцу моћи. Нове европске силе су биле против уједињења балканских православаца и тежиле су да одвоје Западни Балкан за себе. Царска Русија, која је такође ратовала против Турске, чинила је све да се Срби и Бугари не уједине, па је бринула само о стварању Бугарске царевине на уштрб младе Србије.

Крајем 19. Века у Србији се јављају поделе – један део власти је био ка приближавању Европи и уједињењу јужних Словена, а други део је био усмерен ка Русији. Долази до смене династија и Обреновићи одлазе у историју.

У мајском преврату учествују официри који су се касније тајно организовали. Издвајају се ратници „Црне руке“ – Драгутин Димитријевић Апис, Воја Танкосић, Јован Бабунски, Коста Војиновић, Војин Поповић (Војвода Вук), Велимир Вемић, ….

Право име организације је било „Уједињење или смрт“, али је одомаћен аустроугарски назив „Црна рука“, што није случајно. Организацију је зачео 1911. године Богдан Раденковић, који је радио као професор у Скопљу,  тако што се повезао са српским комитама – четничким војводама. Сви они су имали само један револуционарни циљ: национално ослобођење и уједињење територија на којима су живели Срби.

У школским уџбеницима у Србији скоро да ништа не пише о српским комитама који су се након августа месеца 1903. године окупили упркос противљењу ондашњих политичара који су водили мирољубиву политику са Аустроугарском.

Комити се припадници малих војних група који су били наоружани и чији је циљ био национално-ослободилачка борба.

Стара Србија

У Старој Србији, чија је граница била између Рашке и Новог Пазара, живело је око 800.000 православних Срба и око 300.000 Срба муслиманске вере. Због великих страдања народа у то време су Србија и Јерменија описиване као „најнесрећније земље на свету“.

На народном збору у Београду испред споменика Кнез Михајлу, августа месеца 1903. године главна парола је била: „Слобода свим неослобођеним Србима са Србијом заједно, или смрт и самој Србији“. Поред формирања главног одбора комита, жене су основале и „Коло српских сестара“. Међу комитама се истицао Воја Танкосић, а први секретар „Кола српских сестара“ била је сликарка Надежда Петровић.

Године 1907. у Ћуприји је формиран логор за обуку комита на чијем је челу био Воја Танкосић. Непосредно пре тога Воја Танкосић је напустио војску, јер званична политика није подржавала борбу комита због добрих дипломатских односа са Аустроугарском и младом Турском.

Принц Ђорђе Карађорђевић је обишао логор у Ћуприји.

Те године је и сликарка Надежда Петровић путовала у Сењски Рудник код своје рођене сестре Милице и зета Владимира Мишковића. Највероватније је прави разлог био обилазак комитског логора у Ћуприји, јер је сликарка испред „Кола српских сестара“ сакупљала помоћ за борбу комита.

Надежда Петровић испред манастира Раваница 1907. године

Аустроугарска је извршила анексију Босне и Херцеговине 6. августа 1908. године. То је изазвало још веће сукобе између Арбанаса католичке вероисповести и православних Срба. Формирана је „Народна одбрана“ у циљу уједињења свих националних снага ради одбране од Аустроуграске. Српска влада се противила народној вољи, иако су се широм Србије окупљали добровољци. Воја Танкосић је у Београду у својој кући уписивао све добровољце.

Аустријске и мађарске новине су писале да је у Србији било спремно хиљаду чета са по 20 комита које су називали четницима. Наводно је сваки четник имао по две пушке, једну за себе и другу за побуњенике у Босни и Херцеговини.

Воја Танкосић је у Ћуприји, у центру за обуку комита, све до марта 1909. године када је Србија признала Анексију БиХ, интензивно спремао добровољце. Вежбали су у руковању динамитом, пливали су у леденој Великој Морави, пуцали су из најновијих брзометних пушака… Комите су примале месечну плату до 80 динара, а војводе до 150 динара. У пролеће 1909. године логор у Ћуприји је распуштен.  

Иако су комите војводе Воје Танкосића имале значајно учешће у борбама у оба Балканска рата, као и у Великом рату, због идеолошких разлога у послератној литератури више се не спомињу. Отуда и разлог зашто се данас веома мало зна о комитама, као и о тајном удружењу „Уједињење или смрт“.

Остало је записано да су радикали са Николом Пашићем приграбили себи славу победника у Балканским ратовима, док су војници просјачили по гробљима, пијацама и приватним кућама, а комите су чекале да и на њих дође ред за лечење. Сукоб између радикала и официра био је увод у каснији Солунски процес. Да је Воја Танкосић остао жив, највероватније је да би и он поред Аписа био осуђен на смрт.

У Солунском процесу учествовали су и Ћупричани – генерал Александар Мијушковић (15. август 1865 – 3. март 1933, артиљеријски бригадни генерал) и раванички архимандрит Макарије који је као војни свештеник исповедио осуђене официре пре стрељања.

Генарал Александар Мијушковић је био члан Великог војног суда 1917. године и остало је забележено да је након потврде смртне пресуде рекао „Убише невиног човека“, мислећи на Аписа. Немачки окупатори су стрељали на Бањици 25. јануара 1943. године Макарија Милетића, старешину манастира Раваница (од 1908. до 1943.), јер је помагао снаге Отпора против окупатора.

О Ћупричанима који су били припадници комитских чета мало ко зна.

Војвода Танкосић са комитима

Књига „ОТРГНУТО ОД ЗАБОРАВА“ садржи ову причу.

ISBN Насловна страна књиге Отргнуто од заборава

#cetnici #comiti #Cuprija #DusanStamenkovic #dusanrotary #nadezdaPetrovic #ravanica #senjskiRudnik #vojaTankosic