ЋУПРИЈА – УГРИЗ ПАЦОВА

Ћуприја

Ћуприја није само варош у Поморављу. Она је слојевита историјска престоница, град који носи у себи трагове Винчанске културе из откривених археолошких насеља Стублине и у Краљевом пољу, војни логор Horreum Margi на римском путу Via Militaris, средњовековно име Ravanelo, потом насеље Равно, и најзад — Ћуприја. Сваки од тих слојева сведочи о континуитету живота, о месту које је било стратешки важно за царства и државе, али и за обичне људе који су ту градили своје куће, своје руднике, своје цркве.

Међутим у двадесетом веку, Ћуприја је постала жртва једног тихог, систематског процеса. Као што пацов не напада фронтално, већ гризе у мраку, тако је и град постепено остајао без својих виталних делова. Територије су одузимане и припајане суседним општинама, рудници су администартивно измештани, територијалне границе су цртане против природне логике слива Раванице. Све се то дешавало „на силу, без референдума“, без воље народа, у сенци политичких одлука и административних трикова.

Златно доба Ћуприје

Указом краља 1931. године формиран је Раванички срез са седиштем у Ћуприји. Град је постао административни центар са судом, полицијом, техничким одсеком, артиљериском школом, окружном болницом са лекарима специјалистима и добро опремљеним апотекама. Наравно да је у граду било и више банака које су пратиле индустрију и трговину.

Ћуприја је од раније већ имала прву српску војну касарну (1837), постала је железнички центар на прузи Београд–Ниш, станица за чувени „Оријент експрес“, и раскрсница пруга које су водиле ка Сењском Руднику, Сисевцу и Равној Реци. Манастир Раваница и цркве у рударским колонијама сведочили су о духовном значају града.

По броју становника Ћуприја је престигла суседне градове, а економска и културна снага учинила је да град постане срце Поморавља.

Прва одузимања

Први угриз пацова био је одузимање виталних делова територије. Раздвојени се Сење и Сењски Рудник, иако је то одувек била једна целина. Сисевац и Стубица, иако у географском и саобраћајном смислу ближи Ћуприји, припојени су Параћину.

Народ није имао право гласа. Одлуке су донете у тишини канцеларија, а последице су осетили грађани.

Нове границе 1962.

Шездесетих година прошлог века процес добија „легалну форму“. Природна логика сливова река занемарена је у корист политичких интереса. Горњи ток Ресаве постаје спорна територија. Црвене линије на картама означавају нове административне границе између општина Ћуприје, Параћина и Деспотовца.

Сењски Рудник и Стубица

Ћуприја губи своје срце. Сењски Рудник – један од најзначајнијих рударских комплекса, са сопственом железничком везом са Ћупријом и духовним центром, насилно, без воље становника, измештен је из оквира Ћуприје.

Слично се догађа и са селом Стубица, које је удаљено од Сења само пар километара. Наједном стубичке њиве допиру да самих капија Добричева, пролазе поред села Батинац и досежу до периферије Ћуприје. Становнице и даље путују у Ћуприју, јер им је Параћин превише далеко.

Ово није био случајан чин, већ систематски образац: слабљење локалних центара кроз одузимање виталних територија.

Сливна подручја и административни трикови

Природна логика река — Велика Морава, Раваница, Црница, Ресава – вековима је одређивала границе живота. Али административне одлуке су их прекрајале против географије.

Ћуприји су одузимани делови који природно припадају њеном сливу, а припајани суседним општинама. На папиру је све изгледало „правилно“, али у стварности то је био још један угриз пацова.

Воља народа

Први разговори на тему припајања Сењског Рудника, Ресавице, Равне Реке и Сисевца општини Ћуприја вођени су у генералној дирекцији „Рембаса“ у Ресавици у присуству господина Чедомира Ђорђевића, генералног директора, и предствсникс грсђснс 1989. године.

Мештани Сењског Рудника на референдуму 1990. године доносе закониту одлуку да се понови припоје Ћуприји. Одговарајуће министарство потврђује легалност референдумске воље грађана. Закон је на њиховој страни. Упорно се боре да остваре своје право. Успевају да Скупштина општине Ћуприја у периоду 2006.-2008. године донесе одлуку да се прихвата повратак Сењског Рудника у општинске границе. Министарство за државну управу и локалну самоуправу је 20.02.2007. године потврдило право мештанима Сењског Рудника да се издвоје из општине Деспотовац и припоје општини Ћуприја. Стручни елаборат поткрепљује легитимну вољу мештана. Узалуд, јер извршни општински органи не спроводе скупштинску одлуку. Све остаје само мртво слово на папиру, а обећање остаје лудом радовање.

Савремени угриз

Као што је Ћуприја некада била симбол снаге – војне, рударске и железничке – тако је данас симбол постепеног слабљења. Старе фабрике су угашене, од хала су остали само голи зидови. Уместо на девастираним површинама уништених предузећа, плодне моравске њиве се претварају у нове „индустријске зоне“, а „Лудо поље“ постаје „Индустријски парк Добричево“, без јасне стратегије. Културни живот се лагано гаси и град губи свој идентитет. Архелоге замењују дивљи трагачи за изгубљеним благом. Главна туристичка атракција постаје „цреваријада“, једна од безброј „…ијада“ у српским селима и градовима.

То је исти процес, исти угриз пацова, само у новом облику: тихо, систематски, без воље народа.

Захваљујем се господину Рудолф Витомиру на пруженим информацијама

#Cuprija #DusanStamenkovic #dusanrotary #ravanica #senje #senjskiRudnik #sisevac #stubica #ugrizPacova

КОМИТИ У ЋУПРИЈИ

Данас се мало зна о српским неустрашивим борцима за ослобађање земље од Османлијске империје. Времена су се промениле и некадашњи непријатељи сада су постали пријатељи, па им се не треба замерати.

Отоманско царство се 1683. године простирало на три континента и излазило је у то време на већину познатих мора. Све православне земље на Балкану су биле поробљене. И пошто ниједна сила није вечна, тако је дошло и време на крају 19. и почетком 20. века да се турска власт замени неком другом. Национални дух се разбудио, ујединили су се Италијани, Немци… Аустроугарска монархија је била на врхунцу моћи. Нове европске силе су биле против уједињења балканских православаца и тежиле су да одвоје Западни Балкан за себе. Царска Русија, која је такође ратовала против Турске, чинила је све да се Срби и Бугари не уједине, па је бринула само о стварању Бугарске царевине на уштрб младе Србије.

Крајем 19. Века у Србији се јављају поделе – један део власти је био ка приближавању Европи и уједињењу јужних Словена, а други део је био усмерен ка Русији. Долази до смене династија и Обреновићи одлазе у историју.

У мајском преврату учествују официри који су се касније тајно организовали. Издвајају се ратници „Црне руке“ – Драгутин Димитријевић Апис, Воја Танкосић, Јован Бабунски, Коста Војиновић, Војин Поповић (Војвода Вук), Велимир Вемић, ….

Право име организације је било „Уједињење или смрт“, али је одомаћен аустроугарски назив „Црна рука“, што није случајно. Организацију је зачео 1911. године Богдан Раденковић, који је радио као професор у Скопљу,  тако што се повезао са српским комитама – четничким војводама. Сви они су имали само један револуционарни циљ: национално ослобођење и уједињење територија на којима су живели Срби.

У школским уџбеницима у Србији скоро да ништа не пише о српским комитама који су се након августа месеца 1903. године окупили упркос противљењу ондашњих политичара који су водили мирољубиву политику са Аустроугарском.

Комити се припадници малих војних група који су били наоружани и чији је циљ био национално-ослободилачка борба.

У Старој Србији, чија је граница била између Рашке и Новог Пазара, живело је око 800.000 православних Срба и око 300.000 Срба муслиманске вере. Због великих страдања народа у то време су Србија и Јерменија описиване као „најнесрећније земље на свету“.

На народном збору у Београду испред споменика Кнез Михајлу, августа месеца 1903. године главна парола је била: „Слобода свим неослобођеним Србима са Србијом заједно, или смрт и самој Србији“. Поред формирања главног одбора комита, жене су основале и „Коло српских сестара“. Међу комитама се истицао Воја Танкосић, а први секретар „Кола српских сестара“ била је сликарка Надежда Петровић.

Године 1907. у Ћуприји је формиран логор за обуку комита на чијем је челу био Воја Танкосић. Непосредно пре тога Воја Танкосић је напустио војску, јер званична политика није подржавала борбу комита због добрих дипломатских односа са Аустроугарском и младом Турском.

Принц Ђорђе Карађорђевић је обишао логор у Ћуприји.

Те године је и сликарка Надежда Петровић путовала у Сењски Рудник код своје рођене сестре Милице и зета Владимира Мишковића. Највероватније је прави разлог био обилазак комитског логора у Ћуприји, јер је сликарка испред „Кола српских сестара“ сакупљала помоћ за борбу комита.

Аустроугарска је извршила анексију Босне и Херцеговине 6. августа 1908. године. То је изазвало још веће сукобе између Арбанаса католичке вероисповести и православних Срба. Формирана је „Народна одбрана“ у циљу уједињења свих националних снага ради одбране од Аустроуграске. Српска влада се противила народној вољи, иако су се широм Србије окупљали добровољци. Воја Танкосић је у Београду у својој кући уписивао све добровољце.

Аустријске и мађарске новине су писале да је у Србији било спремно хиљаду чета са по 20 комита које су називали четницима. Наводно је сваки четник имао по две пушке, једну за себе и другу за побуњенике у Босни и Херцеговини.

Воја Танкосић је у Ћуприји, у центру за обуку комита, све до марта 1909. године када је Србија признала Анексију БиХ, интензивно спремао добровољце. Вежбали су у руковању динамитом, пливали су у леденој Великој Морави, пуцали су из најновијих брзометних пушака… Комите су примале месечну плату до 80 динара, а војводе до 150 динара. У пролеће 1909. године логор у Ћуприји је распуштен.  

Иако су комите војводе Воје Танкосића имале значајно учешће у борбама у оба Балканска рата, као и у Великом рату, због идеолошких разлога у послератној литератури више се не спомињу. Отуда и разлог зашто се данас веома мало зна о комитама, као и о тајном удружењу „Уједињење или смрт“.

Остало је записано да су радикали са Николом Пашићем приграбили себи славу победника у Балканским ратовима, док су војници просјачили по гробљима, пијацама и приватним кућама, а комите су чекале да и на њих дође ред за лечење. Сукоб између радикала и официра био је увод у каснији Солунски процес. Да је Воја Танкосић остао жив, највероватније је да би и он поред Аписа био осуђен на смрт.

У Солунском процесу учествовали су и Ћупричани – генерал Александар Мијушковић (15. август 1865 – 3. март 1933, артиљеријски бригадни генерал) и раванички архимандрит Макарије који је као војни свештеник исповедио осуђене официре пре стрељања.

Генарал Александар Мијушковић је био члан Великог војног суда 1917. године и остало је забележено да је након потврде смртне пресуде рекао „Убише невиног човека“, мислећи на Аписа. Немачки окупатори су стрељали на Бањици 25. јануара 1943. године Макарија Милетића, старешину манастира Раваница (од 1908. до 1943.), јер је помагао снаге Отпора против окупатора.

О Ћупричанима који су били припадници комитских чета мало ко зна.

Књига „ОТРГНУТО ОД ЗАБОРАВА“ садржи ову причу.

#cetnici #comiti #Cuprija #DusanStamenkovic #dusanrotary #nadezdaPetrovic #ravanica #senjskiRudnik #vojaTankosic