КОФЕР У ХОДНИКУ

Сплав „Библиотека“ лежао је на самој ивици Мораве као чекаоница за људе и одлуке. Унутра је мирисало на стари дим и кафену прашину; телевизор је бучно пунио простор, а лампе су бацале жуту светлост на столове. За једним од њих, поред пепељаре и чаше са остатком пива, седели су Марија и Лука.

Само неколико година раније, у средњој школи, седели су на клупи испред зграде и делили један сендвич. Лука је тада маштао о аутомобилима и породици. Марија је држала свеску у крилу и говорила о књигама, идеалима и протестима. Смејали су се тада као да је све могуће; обећања су имала стваран мирис будућности.

Сада је Марија имала кофер поред стола, у њему књиге, бележнице и мали плакат који је још увек мирисао на свежу боју. Студирала је у Београду, долазила је кући у Ћуприју кад год је могла, али се већ дуго није уклапала у ритам овог места. Њене очи су биле уморне, али будне; свака реч коју би изговорила имала је тежину. Лука је био исти као некад – широких рамена, у чистој кошуљи, са смехом који је пречесто прикривао унутрашње неразумевање.

– Видиш шта сам ти послала? – рекла је Марија и ставила телефон на сто. На екрану је текао снимак протеста у Београду: киша, транспаренти и гомила људи која виче. – Ово није ријалити, Луко. Ово су људи који покушавају да узму назад нешто што им је давно отето.

Лука је погледао у екран, али као кроз њега. Узео је гутљај пива и вратио чашу на сто.

– Ма, Марија, то је далеко. Много буке, а мало резултата. Моја мајка каже: „Заврши факултет, па ћеш видети.“ Она има везу у општини. Само да добијеш диплому, па имаш посао. Шта ти Марија заправо хоћеш? Да се замараш стварима које ти неће донети хлеб на сто?

Марија је осетила познату, оштру напетост у грудима. Сетила се ноћи на степеницама испред факултета, када је држала говор и када су јој руке дрхтале, али је знала да ради исправну ствар. Веровала је – дубоко, непоколебљиво – да студентски покрет може да пробуди људе, да помери границе дозвољеног и промени власт. Та вера јој је давала смисао, али је имала и своју цену: сваки нови неуспех значио је да се нада смањује, а простор за борбу сужава.

– Нисам ја против сигурности, Луко – рекла је мирно. – Али живот не може да се сведе на то да ли ће ти неко, као партијском послушнику, „наћи посао“. Постоје ствари које вреде много више од плате.

Лука се насмешио. Био је то осмех из навике, не од одушевљења.

– Можда за тебе. Ти си у Београду, видиш ствари другачије. Овде људи једноставно морају да преживе. Моја мајка је сама, ради, и неће да ризикује. Ако јој кажем да хоћу у неку „борбу“, рећи ће ми да сам луд. А ја не желим да будем луд. Желим да будем човек који може да плати своје рачуне.

На телевизору је у том тренутку кренула реклама за брзе кредите: сјајни, насмејани људи, лако решење, парола „узми сада, плати касније“. У углу сале, три пензионера су гледала ријалити програм као да присуствују верској служби. Смех и јефтино узбуђење са екрана мешали су се са звуком лупања стакла и металних чаша за шанком.

Марија је осетила како јој се речи скупљају у грлу. Сетила се дана када је писала писма, организовала састанке, губила пријатеље јер су мислили да претерује са својим активизмом. Веровала је да ако студентски покрет успе – ако људи изађу, ако се глас чује довољно гласно – може да се сруши систем који награђује полтроне, а кажњава храброст. Али у дубини душе, знала је и другу, мрачнију истину: ако се тај глас угаси, онда као једини избор остаје оно што многи овде не сматрају понижењем, већ спасом – кофер у руке и одлазак преко границе, у државу која обећава нормалан живот.

– Луко, питање није само да ли ћеш ти имати посао. Реч је о томе какву земљу стварамо. Ако сви мисле као твоја мајка, ако веза вреди више од знања, све ће вечно остати исто. Ти ћеш можда имати тај посао, али шта ће твоја деца имати?

Глас јој је био тих, али свака реч је падала као тежак камен у воду, правећи кругове. Лука је погледао кроз прозор у реку. Морава је тихо и равнодушно носила гране, пластичне флаше и заборављене предмете. У његовим очима видео се само дубок умор.

– Можда си у праву – рекао је, али млако, из навике, не из уверења. – Али шта очекујеш да урадим? Да одем у Београд и да се борим? Немам пара за то. Немам ни храбрости да ризикујем ово мало што имам. Ако ми мајка среди тај посао, ја ћу прихватити. То је реалност, Марија.

Нешто се дефинитивно преломило у њој. Није то била само љутња; било је то тужно, дубоко разумевање да не може натерати друге да виде оно што она види. Сетила се поново средње школе, заједничког сендвича и великих снова. Сада су им путеви били неповратно раздвојени.

– Нисам дошла да ти судим, Луко – рекла је, а у гласу јој се појавила нека неочекивана, топла нота. – Дошла сам да ти кажем шта мислим. Ако ти то не желиш, то је твој избор. Али ја не могу да останем овде и гледам како се све полако гаси. Имам свој пут.

У том тренутку, једна жена за суседним столом је тихо заплакала због неке сцене на телевизији. Пензионери су се нагнули још ближе екрану, као да је тај туђи плач стварно њихов. Лука је стиснуо усне и погледао Марију.

– И шта ћеш ти сада? – упитао је, скоро ритуално.

Марија је узела кофер, убацила плакат унутра и дубоко удахнула. У њеним очима се видела одлучност која више није тражила ничије одобрење.

– Враћам се у Београд сутра. Имам састанке, имам људе, имам ствари које морам да урадим. Не знам хоћу ли успети. Ако покрет успе – остајем и борим се овде. Ако не успе, ако се глас угаси и врата се затворе, преостаје ми само једна опција: кофер у руке и преко границе. Али нећу одустати пре него што пробам све што могу.

Када је изашла са сплава, хладни ноћни ваздух ударио ју је у лице и потпуно је отрезнио. Повукла је свој модерни кофер са телескопском дршком и лаким точковима. Када је кофер дотакао дрвени под сплава, а затим и асфалтну стазу поред парка, произвео је оштар, ритмичан звук: клац-клац, клац-клац. Тај урбани, механички ритам секао је тишину ћупријске ноћи и јасно говорио свакоме у тами – неко управо одлази.

Такси је чекао на ивици парка, са мотором који је тихо брујао. Марија је убацила кофер у гепек; точкови су шкљоцнули и нестали у мраку пртљажника. Села је на задње седиште и кроз прозор погледала „Библиотеку“. Сплав је лебдео на води, уоквирен оном болном, жутом светлошћу, док се изнутра још увек чуо мутни, заглушујући звук телевизора.

Морава је текла даље, потпуно равнодушна према људским одласцима.

Лука је остао у Ћуприји. Следећег јутра је отишао са мајком у општину да преда папире. Прошао је поред парка где је Марија стајала само неколико сати раније, уопште не слутећи да су на том истом парчету бетона стајала два потпуно различита света.

У Београду, стан је мирисао на старе књиге и јаку кафу. Марија је стајала поред прозора и гледала улицу која је била потпуно другачија од оне коју је оставила у завичају – бржа, гласнија, суровија. Али вечерас је град имао неки ратнички ритам: у даљини су завијале сирене, светла су блицала, а на тргу испред њеног факултета већ је стајао густи кордон полиције у пуном оклопу. Шлемови, визири, штитови и дуге цеви; ти људи у црном изгледали су као гротескна сценографија коју је до сада виђала само на страним вестима.

Срце јој је заиграло брже, али не од страха, већ од хладне, тешке свести. Сетила се свог говора на тим истим степеницама и вере коју је имала. Веровала је да масовност може да помери планине. Али сада, гледајући тај зид од метала и пластике, видела је стварну границу између својих нада и бруталне стварности система.

Кроз стакло прозора, призори су пролазили као у успореном филму: полицајац који подиже штит, група студената која се повлачи у споредну улицу, неколико телефона који снимају сваки покрет. На тргу је неко бацио транспарент; зачуо се један кратак, оштар одјек. Марија је осетила како јој се у грудима ствара празнина – не она кукавичка, већ празнина која настаје када човек донесе коначну, рачунску одлуку.

Унутар ње су се судариле две струје. Прва, пркосна, викала је да мора остати на улици до краја. Друга, прагматична, шапутала је сурову истину: ако кордон постане једино правило, а простор за слободну реч се потпуно затвори, избор постаје једноставан – остати и трпети понижење или узети кофер и отићи тамо где знање нешто вреди. Тај одлазак за њу не би био предаја. Био би то маневар очувања сопственог разума и снаге, како би се једног дана вратила способнија за борбу.

Села је на ивицу столице, чврсто држећи ручку свог кофера, као да је то био једини стабилан предмет у свету који се опасно љуљао. У глави је већ правила инвентар онога што носи: књиге, бележнице, неколико докумената, плакат и пар породичних фотографија. То није био списак пораза, већ инвентар наде – ствари које ће јој помоћи да настави да постоји под својим именом, где год да је живот однесе.

Погледала се у огледало. Лице јој је било прерано уморно, али очи нису биле покорене. Често су јој говорили да је наивна идеалисткиња. Сада је знала да идеализам није питање географске локације; то је питање унутрашњег избора како да сачуваш сопствени глас.

Када је видела да се полицијски кордон дефинитивно помера и да се маса дефинитивно разбија, Марија је пресекла. Неће одустати од својих вредности, али неће ни дозволити да је систем угуши у овом затвореном кавезу. Ако студентски покрет не успе, ако се ова врата затворе, она ће отићи преко границе, тамо где постоји слободан простор за рад и мисао. Отићи значи спасити глас да би једног дана могао поново да се чује овде.

Паковање је било брзо, готово хируршки прецизно. Свака књига је добила своје место. На само дно кофера ставила је онај мали плакат – као подсетник да одлазак није дефинитиван крај, већ само привремена тактичка пауза. На сам врх је спустила пасош и коверту са штедњом. Ништа више није било сувишно.

Такси је стигао у рани сумрак. Када је подигла кофер да га стави у гепек, рука јој се лагано затресла, али само на тренутак. Села је на задње седиште док је аутомобил убрзавао кроз београдске улице под опрезом. Полицијски оклопњаци су остајали иза ње, постајући само део пејзажа који напушта.

На тој невидљивој граници између два града, између провинцијске апатије и бруталности престонице, Марија је коначно осетила дубок мир. Није то био лепршави мир неког победника, већ тежак мир човека који тачно зна шта мора да уради да би преживео као слободно биће.

Док је такси возио према главној станици, кофер је у пртљажнику тихо шкљоцао на свакој неравнини на путу. То више није био звук бекства. Био је то ритам кретања напред. Марија је затворила очи и дубоко удахнула. Борба се није завршила; само је променила сцену.

Књиге остају вечно, а судбина интернета је неизвесна

Адреса за наручивање књига: e-mail: [email protected]
Испорука књига је на кућну адресу.

Проверите да ли Ваша локална библиотека поседује слободне примерке издатих књига:
ПРЕТЕРАЖИВАЧ БИБЛИОТЕКА

Моравска ноћ на сплаву

Јесен у Ћуприји долази као стара пријатељица – тиха, са обећањима о миру који увек мало касне, остављајући те са оним слатким болом у грудима, као кад се сетиш детета у себи које је веровало у вечне јесени. Велика Морава тече полако, равничарски, са таласима који шапућу о континуитету – мостови се мењају, а река остаје. Понекад се чини да би и сама волела мало више узбуђења, неку дубљу струју која би понела и тугу и радост.

Крај је септембра. Сунце се повлачи са грациозношћу коју не очекујеш од неког ко је толико сијао, остављајући обале реке у сумрак што мирише на влажну траву и недоречене приче. Мирис који те стеже за срце, као да свако лишће носи комадић изгубљеног детињства.

Ја – писац из Аустрије, у Бечу „познат“, а у Ћуприји само Словенац са српским срцем – стигао сам тражећи инспирацију. Љубав према Србима? То је моја тиха страст и моја борба. У есејима их браним, а у себи се питам: да ли сам ту да их волим, или да их спасавам од себе? Од те мешавине словеначког прагматизма и српске ватре која ми гори у венама од деде. Његове приче су ми биле успаванке, а сада пеку као ожиљци.

У Бечу сам славан, али изгубљен – између алпске чистоће и балканске дубине. Сваки талас Мораве подсећа ме на дедину руку на рамену, на топлоту коју сам изгубио у хладним бечким ноћима. „Мораваска ноћ“ – тако сам назвао роман, али речи су ми се губиле у буци. Не у буци реке, већ у привремености Беча, где све делује као пролазна станица. Потребна ми је тишина која не обећава ништа, већ само постоји – да помири два света у мени и претвори бол у песму.

Сплав се звао „Ла Луна“. Симболично – луна, дискретна посматрачица која све види, али ретко коментарише. Сви су га звали једноставно „Сплав“. Метална конструкција на празним бурадима, црна и масивна, са зеленим кровом и сивим платном надстрешнице. Везан за обалу низводно од старог моста, изгледао је као брод из свакодневне приче, али са трачком тајне. На белим боковима плавим словима писало је „Ла Луна“, а прозори су се маглили од даха гостију.

Власник, Горан – крупан човек са брадом и очима које крију рану – дочекао ме је осмехом. Рођен у сенци очеве униформе, одрастао је у кући где је ред био закон. Али река га је научила да је хаос слобода. Поплава ’92. однела је кућу његове баке, а отац му је наредио да „само стоји и гледа“. Та беспомоћност га и данас буди ноћу. Од тада, гради буру на сплаву – не да побегне од тишине, већ да је укроти.

„Добро дошао, пишче! Јеси ли за ракију или за причу?“, рекао је. „Овде имамо обоје. Али приче су бесплатне само ако их донесеш са собом.“

Унутра – топлина. Мирис печене паприке и дима са роштиља. Сплав пун, али не претрпан. За столовима – љубавни парови, сваки са својом малом драмом. Млада двојка из града, шапуће као да је вечност пред њом. Старији брачни пар, у сенци кризе, али са руком која се ипак стежe испод стола. Бизнисмен из Параћина са младом девојком – он купује време, она купује слободу. Све то у истој ноћи, под истим месецом.

Горан је климао главом на њихове шапате, без осуде. „Луна је чуварица тајни“, говорио је.

Сео сам крај прозора. Морава је изгледала као црна трака, равнодушна и вечна. Отворио сам свеску. „Покушавам да напишем о ноћи“, рекао сам Горану. „О ноћи где се све утапа, али ништа не нестаје. Али речи ми тону у муљ.“

Горан се насмејао, дубоко, али нежно. „Ноћ је за буру, не за сањање. Али кад бура прође, остаје оно најважније – да си преживео. Река је тиха, али ја сам је научио да пева. Или бар да шапуће. Да не звучи као оптужба, већ као утеха.“

И тада сам схватио: можда није реч о томе да напишем „Моравску ноћ“. Можда је довољно да је проживим. Да пустим да ме река носи, као што је носила и дедине приче, и Горанове ожиљке, и све ове људе који траже тренутак топлине. Јер ноћ на Морави није књига. Она је исповест. И она се не завршава – само наставља да тече.

Слушао сам га, док је напољу лишће падало у воду, стварајући мале вртлоге који су се губили у тами – као наши тренуци, који се чине дубоким, али су само талас, са дубином коју откриваш тек кад се сетиш, са тим стезањем у срцу од носталгије.

Горан је био супротност Морави: он, син локалног полицајца, одрастао у кући крај воде, али уместо да прихвати њен мир, тражио је таласе – не из побуне, већ из потребе да докаже да је хаос начин да се држиш за нешто стварно, после губитка који га је научио да реч отац не чува од воде, али срце чува од празнине.

„Знаш, пишче, ова река је попут живота у Ћуприји – равна, предвидива, са мостовима који воде никуда ново, осим можда у још једну ноћ која те мења, са тим болом који те чини јачим. Али ја волим буру. Кад год је тихо, пуштам народну (да подсећа на то да је тишина само пауза, не крај, и да срце може да пева чак и у тузи), палим светла (да се види да је ноћ мекша него што изгледа, са тим топлим треперењем у грудима), доводим певаче. Прошле ноћи, имали смо свирку – трубе су тутњале, а река је севала као да плеше – или као да се само смешка, знајући да ћемо сутра бити исто, али са мало више топлоте у срцу. Један гост, онај бизнисмен из Параћина са младом лепотицом, рекао је: „Горане, ти си луд, ова вода је за сан, не за вику.“ Али ја кажем: без буре, нема приче – само тишина која… подсећа на себе, и на то што си изгубио, али и на то што си задржао. А ти, Аустријанче са словеначким кореном – чуо сам за тебе, онај који воли Србе као да су део твог пејзажа, браниш их у Бечу као да спасаваш део себе, са тим болом од деде чије приче носиш као терет и утеху – шта ти тражиш овде? Мир или луну? Или само тренутак да се сетиш да корени нису само у земљи, већ и у реци која те носи, са свим њеним сузама и осмесима?“

Нагнуо сам се ближе, јер његове речи су ме дирнуле попут хладног ветра са обале – нежно, али са тим трачком истине која боли, као мој сопствени сукоб: да ли сам ту да волим ову земљу, или да је идеализујем, да бекнем од своје празнине у Бечу, од тих ноћи кад се будим са дедином песмом у глави и сузом на јастуку. „А шта ако је управо тај мир оно што тражим? У мом роману, „Мораваска ноћ“ је место где се ликови сусрећу са собом – без светла, без музике, само са реком која их носи, али их тера да се питају да ли су изгубили или пронашли, са тим стезањем у срцу од носталгије и наде. Али не могу да је напишем. Као да ми недостаје… нешто. У Бечу сам славан, кажу, али овде, на овој реци, осећам се као да сам се вратио коренима – Словенци и Срби, иста крв, иста… дубина, али и иста борба да се не утопиш у њој, да осетиш ту топлоту коју си изгубио.“

Горан је утихнуо на трен, обрисао шанк крпом која је мирисала на ракију – мирис који подсећа на то да је све привремено, али ипак утешно, као пољубац после сузе – па извадио флашу из фиоке – стару, прашњаву, са етикетом „Морава 1975“, вероватно једина ствар овде која не обећава ништа, већ само подсећа на оно што је било, са тим болом од успомене. „Ево, то је оно што ти треба. Не бура, већ успомена на њу – онај тихи подсетник да се губици претварају у нешто дубље, у неку нежност која боли и лечи. Кад сам био млад, поплаве су долазиле сваке јесени – вода би се подигла, носила све снове, и чак и оне тренутке који се чине вечним, као моја бака која ме је учила да „само пливаш, не бориш се“, а ја сам је изгубио те ноћи, са тим осећањем празнине у грудима које ме још увек стеже. Једне ноћи, 1982, моја цура – она са очима попут реке – рекла ми је: „Горане, хајде да бежимо у Београд, овде је само муљ и тишина.“ Али ја сам остао. Зато што сам схватио: буру не тражиш, она долази – и одлази, остављајући те са… тим што остане, и са тим питањем да ли си јачи или само упорнији, са сузама које не падају, већ се топе у срцу. А мир? Мир је оно што остане после – или онај шапат луне која само посматра, али те учи да пливаш, да осетиш ту топлоту у болу. Тата, полицајац, увек је говорио: „Ноћи су за тајне, али луна их чува – нежно, али без илузија, јер илузије су прве које вода однесе, а срце их тражи да живи.“

Налио је две чаше, и ми смо пили полако, док се сплав благо љуљао на таласу. Напољу, ноћ је прогутала обале, али фењери на сплаву су бацали златне мрље на воду, као да је луна само мало… благонаклоњена, знајући да сваки талас носи своју дубину, своју сузу и осмех. „Причај ми о том роману“, рекао је Горан, седећи крај мене. „Шта је та Моравска ноћ? Је ли о губитку, или о проналажењу – или само о томе да се некада чини да су исто, али река зна разлику, са тим болом који те чини човеком?“

Причао сам, речи су ми навирале као из извора: о писцу попут мене, који долази у Ћуприју тражећи заборав, али налази само одјек – мост који се руши као нада, љубав која тоне као тренуци, ноћ која не доноси сан, већ будност пуну тихих питања, и одговора која ме терају да се запитам да ли сам Словенац или Србин у души, са тим стезањем у срцу од деде чије сам приче носио као терет и утеху.

Горан је слушао, климајући главом, а онда је рекао: „То није ноћ, пишче, то је зора – она која доноси нови дан, али са тим истим шапатом, подсетником да се борба не завршава, већ само дуби, са сузама које те чине јачим. На мом сплаву, буран живот је само… додатак за тај мир – људи долазе да вриште, али остају да слушају реку, као да је то тајна коју само они знају. Као ти сада. Напиши о томе: о човеку који воли таласе, али зна да без мирне воде нема дубине – само тихи таласи који те носе напред. А ти, са твојом љубављу према Србима – они кажу у новинама да си нас бранио у Бечу, као Словенац који памти корене, али можда и тражи своје, са тим болом од деде – овде ћеш наћи своју луну. Или бар њен одјек, који те подсећа да си део ове реке, са свим њеним ранама и топлином.“

Ноћ се продужила, са песмом која је допирала из угла – неки пар је запевао „Мораво, село моје равно“, а бизнисмен из Параћина је платио рачуне за све, шапнувши девојци: „Ова ноћ је наша, само на пар сати – сутра се враћамо у стварност“.

Горан је отишао да служи, али пре тога ми је дао кључ од собе горе: „Пренoћи овде. Слушај реку – она бар не обећава, већ све носи, са тим нежним болом. Сутра, кад сване, видећеш – бура и мир су исти талас, само са различитим нијансама, и дубином коју откриваш полако, са сузама које лече.“

Лежао сам у кревету од дасака, са прозором отвореним ка Морави. Ноћ је била црна, али пуна звукова: шум воде, далеки лавеж паса са обале, и шапат са сплава доле: „…само на пар сати или можда више“.

Речи су ми долазиле саме – не као олуја, већ као киша, фина и упорна, са тим суптилним укусом дубине, сузе и радости. „Мораваска ноћ није тама“, писао сам у свесци под лампом, „већ светлост која чека да се упали – али само ако си спреман да је видиш, са свим њеним коренима и борбама, са тим болом који те стеже и ослобађа. Као фењер на сплаву, где буран човек прича о тишини, а писац налази глас – или бар његов одјек, који га тера да се пита да ли је дошао да спасава или да се спасава, са сузом на образу. И луна, „Ла Луна“, чува све тајне – нежно, али са тим трачком скептицизма, знајући да је дубина увек цена, али и дар.“

Кад је свануло, Ћуприја се будила полако: магла над реком, лишће које плута као тихи подсетници на дубину коју носиш, и Горан доле, већ пали роштиљ. Сишао сам, са готовом страницом у џепу.

„Хвала“, рекао сам, са чвором у грлу. „Сад знам: буру волиш ти, а мир – река. Али у причи, они су једно – са тим суптилним… балансом, и дубином која те мења.“

Он се насмејао, oним широким осмехом, али са очима које су рекле више, са трачком сузе. „Дођи опет, Петер. Морава чека нове ноћи – са свим њиховим нијансама и дубинама, и тим болом који нас чини човечнијим. Понеси ову флашу ракије Мученице.“ И ја сам отишао, са Моравом у себи – тихом, али пуном таласа… и шапата који те терају да се запиташ ко си стварно. Понео сам „Мученицу“ да ме греје у хладним ноћима.

Изашао сам на обалу. Магла се дизала, мост је изгледао као сенка која спаја два света. Лишће је плутало низ реку, тихо као молитва.

Ћутао сам. Река није.

Схватио сам да нисам само ја понео Мораву у себи – и она је понела мене. Као зрно песка у свом току, као шапат у својој тишини. И тај одјек ће остати, чак и кад се вратим у Беч, у ноћи без луне.

Goran Jovanović – vlasnik „LA LUNE“ – tragično je izgubio život na splavarenju na Tari

Peter Handke – Nobelovac, autor romana „MORAVSKA NOĆ“

Књиге остају вечно, а судбина интернета је неизвесна

Адреса за наручивање књига: e-mail: [email protected] 

Испорука књига на кућну адресу.

Проверите да ли Ваша локална библиотека поседује слободне примерке издатих књига:
ПРЕТЕРАЖИВАЧ БИБЛИОТЕКА

#Cuprija #DusanStamenkovic #dusanrotary #laLuna #splav #velikaMorava

The #AFU hit the workshop of the defence plant in #Russian_Tula, #ASTRA Telegram channel reported. This is the second attack on the plant in May.

#Splav, one of the functioning workshops of the #Rostec-owned #NPO_Splav, produces #MLRS, air missiles, heavy flamethrower systems, and ammunition for them.

Three days ago, #Putin awarded the plant's employees for their contribution to weapons development.

#ukraine #putinisamasskiller #putinisawarcriminal @kardinal691

Meanwhile, several military objects were attacked by drones in #Russia:

◾️There is a fire at the optical fibre plant in #Russian_Saransk.

◾️In #Tula region, the #Splav plant was attacked - it produces #Grad, #Uragan, #Smerch, #Tornado #MLRS, as well as ammunition for #TOS_1A #Solntsepek

◾️In the #Moscow region, #Kubinka military airfield was attacked, where #Mig_29 and #Su_29 aircraft are based.

#Norveška dvigne zakonsko mejo za prekinitev nosečnosti na zahtevo nosečnice z dosedanjih 12 tednov na 18.

#splav #PraviceŽensk

Komisije, ki odločajo o zahtevah po 12. tednu, se ukinejo. Po 18. tednu bodo odločale nove tročlanske komisije z žensko večino (po 22. tednu le izjemoma).

Norveški poslanci/-ke so večinoma glasovali po svoji vesti, novi, liberalnejši zakon pa so sprejeli s precej širšo večino, kot pred 46 leti, ko so si Norvežanke prvič priborile pravico do splava.

Mimogrede, ste opazili, da so med nasprotniki splava precej na gosto posejani liki, ki vam ob drugih priložnostih radi povedo, kako država z davki preveč obremenjuje narod? Državo bi pregnali iz vaših (natančneje, svojih) denarnic, a le za to, da vam jo potem postavijo v spalnico. Ljubko. #kolumna #splav #svoboda

Konec sveta, kot ga poznamo: iz denarnice v spalnico - https://siol.net/novice/kolumne/konec-sveta-kot-ga-poznamo-iz-denarnice-v-spalnico-617683#