Душан СтаменковићМАРИЈА
Бенгази – град песка и соли
Сваког јутра Марија је излазила на мали балкон хотела, држећи шољу црног чаја у рукама, и гледала како се Бенгази буди. Рибари су вукли мреже пуне свежих туна и лигњи, жене носиле корпе са топлим хлебом, а сунце је полако бојило хоризонт у златно-наранџасто. Мирис коријандера и цимета преплитао се са сланом морском измаглицом, али у њеним грудима стајала је иста празнина као и претходног дана – ћерка је била далеко, а новац јој је и даље био недостижан да би се вратила кући.
Хотел
Хотел је био оаза у хаосу: мраморни подови хладни под ногама, зујање климе које је умиривало врућину, собе са погледом на луку где су се бродови љуљали као да су заспали. Њен посао био је непрестан – преводила је разговоре, дочекивала госте, организовала састанке, дискретно решавала „осетљиве“ проблеме. Тамне очи и осмех – топао, али недостижан – чинили су да је гости памте. Шапутали су: „Она овде није случајно.“
Дошла је због новца. У Београду више није имала посао. Овде је имала плату, али и усамљеност која ју је гризла ноћима. Сваки видео-позив са ћерком био је нож у срцу – осмех на екрану, питање: „Мама, кад ћеш кући?“ Марија би се осмехнула, рекла „још мало, љубави“, па би плакала када би екран потамнео.
„Нека мисле да сам шпијунка – боље то него собарица,“ говорила је себи, али сваки одбијени покушај остављао је траг – бол у грудима, страх да ће једног дана попустити, не због новца, већ због умора од самоће.
Плажа
Слободне дане проводила је на плажама у центру града. Песак мекан, вода чиста, људи ретки. Скинула би шал, легла на пешкир, осетила сунце на кожи као загрљај који је жудела. Пливала би дуго, док дах не постане ритам, таласи музика. После – кафић уз плажу, зелени чај са наном, посматрала породице, децу са замковима од песка. Мир, али и дубока туга – као да је на Јадрану, код куће, али само у машти. Сваки талас био је подсетник да време тече, да ћерка расте без ње. Враћала би се у хотел са сузама у очима.
Сусрети са странцима
Висок човек са оштрим лицем – „консултант за безбедност“ – тражио је информације о гостима, нудио шта јој треба.
Марија се смешила: „Знам само собе, језике, доручке.“ Он је притискао. Она је одговорила: „Закључци су као песак – увек се провуку кроз прсте.“
Он је отишао кисело насмејан. Марија је осетила сузе – колико још може да одбија?
Француз – елегантан, осмех лаган. Нудио је Париз, Милано, контакте. Речи меке, опасне.
Марија је слушала, срце јој се стезало: „Свет је овде, на плажи, у позиву са ћерком.“ Он: „Зар не желите више?“ Она: „Велико је у себи.“
Оставио јој је број +357…, као замку. Марија је плакала ноћу – желела је то, али је болело.
Пустиња – Амина
На позив из своје амбасаде одлетела је авионом из Бенгазија у Триполи. После два дана преговарања гости су пожелели да посете место где живи племе Туарега. Џипови су их одвели у оазу Убари. Уз ватру – Амина их је дочекала, носила плав вео, а очи су јој светлеле као да носе пустињу у себи. Течно је говорила енглески, пуна самопоуздања. Прича о звездама, легендама, али и о својој деци која треба да виде свет ван песка.
„Сестро,“ рекла је, држећи Маријину руку, „ја сам рођена у песку. Овај вео носим не зато што морам, него зато што је део мене. Али моје очи виде више од пустиње. Желим да моја деца виде свет, да уче, да дишу слободно. А ти? Ти си дошла из далеког мора. Твоје очи носе море, али и бол. Шта те држи далеко од куће?“
Марија, са сузама у очима: „Ћерка. И страх да јој нећу моћи дати бољи живот ако се вратим са празним рукама.“
Амина се насмешила нежно: „Онда нека твој бол буде снага. Ја остајем овде јер је ово моја земља. Ти можеш отићи, али понеси нешто од мене – веру да жена може бити и мајка и ратница. Не продај душу за новац, али не дозволи да те новац сломи. Ако мораш да бираш – бирај за оне које волиш. Ја учим децу овде да сањају, иако знам да ће многа остати у песку. Али сваки сан је семе. Посади га у срцу и нека расте и кад песак прекрије све.“
Ларнака – Ева
Помало с тугом је напустила Бенгази и долетела у Ларнаку. Није се плашила непознатог. Прошло је пар дана и возач је дошао по њу да је одвезе у једну вилу ван града. Није се поштено ни распаковала када је Ева ушла у њену собу и кратко јој рекла да курс почиње одмах.
Пет дана трајало је као пет година.
Први дан: препознавање микрофона, камера, лажних базних станица. Ева је демонстрирала IMSI-catcher: „Ово хвата твој телефон, снима све разговоре са ћерком. Ако пропустиш – они знају све.“
Други дан: сет алата, танак као несесер за шминку. Детектори, ендоскопи, ултраљубичаста лампа. Марија је пронашла скривену камеру у детектору дима у трећем покушају. Ева: „Сада знаш када те неко гледа.“
Трећи дан: три пера – два опасна. Марија их је препознала за 2:14 минута. Ева је климнула – први знак признања.
Четврти дан: постављање трекера. Магнетни GPS величине дугмета – у ђон ципеле, под ташну, у џеп. Марија је ставила микрофон у постоље телевизора, рука јој је дрхтала – „Ако ме ухвате…“
Пети дан: живи тест. Симулирана соба, „гост“ – висок Рус, нервозан. Марија је пронашла његове уређаје, поставила своје – микрофон у лампи за читање, трекер под кофер. Изашла је без да он примети.
Ева је чекала у ходнику: „Није лоше. Али сваки пут када ставиш нешто, ти си мета. Свих.“
Марија је осетила како јој се стомак стеже – није више преводилац. Постала је део нечег што не разуме, али што је већ у њој. Суза јој је клизнула низ образ док јој је Ева дала црну кутијицу: „Ово је твоја сигурна порука. Ако је изгубиш – сломи је, јер ће те у противном сломити они. Твоја ћерка је сада и наша одговорност. Зато што је твоја слаба тачка.“
Београд – Сенка
Слеће на београдски аеродром, киша лије. Таксијем одлази кући. Испред улаза у стан види на отирачу познату перлу из пустиње. Осетила је како јој образ дрхти, а брада јој је у грчу. Уздахнула је дубоко. Враћа се на улицу. Препознаје човека из Ларнаке кога је прозвала Сенка – јер је заиста био као сенка.
Одлазе у кафану „Код два јелена“.
Сенка јој каже: „Они су ме послали због тебе – ти си жива меморија.“
Марија, са сузама: „Нећу да нестанем. Нећу да их оставим.“
Сенка хладно наставља: „Престани да се правиш да си само мајка која је погрешила. Ти си сада део онога што се зове … привредна шпијунажа. То није рат тенкова, већ рат процената, профита и цевовода. Држава А ствара привилеговане позиције за своје корпорације на рачун државе Б. Осигурава токове новца, моделира правила трговине, дискредитује конкуренцију, подрива економију противника. Потплаћује или прети. Када економска надмоћ постане тотална – губи се државни суверенитет. И то није теорија – то је оно што си ти радила последњих месеци.“
Марија, дрхтећи: „Не… ја сам само…“
Сенка без емоција: „Погледај шта се дешава управо сада, у Србији. Две стране рударске компаније – канадска и аустралијска спајају се због пројеката злата и бакра у Србији. Tlamino у Босилеграду, Источни Тимок близу Бора… У позадини стоји Српкиња са италијанским коренима, извршни директор, повезана са три фирме у Београду. Она је нашла потенцијал у западном делу Тетијан појаса, где други нису гледали. А у позадини – BlackRock и Rio Tinto. Протести, еколошке катастрофе, отказивање лиценце 2022, враћање 2024. То је исти систем – стране корпорације, домаћи људи у врху, рударство као геополитички интерес.“
Марија, сузе јој теку: „Зашто ми то говориш?“
Сенка: „Зато што је то свет у коме си сада. Корпорације су немилосрдне. За велике послове – човек, држава, народ – неважно. Важан је само интерес моћника. Ти си сада корисна. И најбоље што можеш за своју ћерку јесте да прихватиш ту улогу и играш је боље него што су они очекивали… Врати се послу који сада најбоље знаш. Новац је моћ – он отвара сва врата. Свет је немилосрдан – убијају и најбогатије. Али они који имају новац бирају како ће бити убијени. Зашто би изигравала патриоту, часну и безгрешну? Нико те није заштитио. Ни Србија, ни Либија, ни Кипар. Само ти можеш да заштитиш своју ћерку.“
Марија дуго ћути. Суза клизи низ образ и пада на сто. Унутра – бура.
„Али ја сам мајка,“ шапуће, глас јој се ломи, срце удара као да ће пући. „Ја сам жена која је обећала ћерки да ће се вратити чиста, да ће је загрлити без крви на рукама. Како да јој кажем да сам постала део света где се људи продају за проценте? Како да је гледам у очи ако изаберем новац уместо части? А како да је гледам ако немам новац да јој платим школу, да јој купим зимску јакну, да јој обезбедим будућност? Ако одбијем, она ће патити. Ако прихватим – ја ћу патити. Али ако патим ја – она ће имати мајку која је жива. Ако пати она – ја ћу имати ћерку која ме мрзи.“
Сузе теку реком, али очи јој се полако суше. Нешто у њој пуца – не слабост, већ последњи остатак илузије.
Узима телефон. Прсти јој дрхте, али куцају брзо:
„Спремна сам. Услови: 50.000 € месечно + заштита породице + без Еве. Одговор за 24 сата.“
Екран трепери. Одговор стиже брзо: „Договорено, чекамо те!“
Марија устаје. Суза клизи низ образ и пада на сто.
Иде кући. Загрли ћерку – сузе радости и туге. „Мама је код куће. И биће ту дуже него раније.“
Али у глави јој је већ сутра.
Нова цена. Нова игра.
Доста је било да плаћа цену. Од сада – она је та која је одређује.
Књиге остају вечно, а судбина интернета је неизвесна
Адреса за наручивање књига: e-mail: [email protected]
Испорука књига на кућну адресу.
Проверите да ли Ваша локална библиотека поседује слободне примерке издатих књига:
ПРЕТЕРАЖИВАЧ БИБЛИОТЕКА
#Bengazi #Beograd #Cuprija #DusanStamenkovic #dusanrotary #Larnaka #Marija
Dimitrios
antifazonecy
cypr24
