Šapiću, Beograd nije bilbord

https://beogradupokretu.rs/sapicu-beograd-nije-bilbord/

#Srbija #Beograd #BeograduPokretu

E poi c'è il Festival di #Guca (#DragacevskiSabor) dove andai più di 20 anni fa quando, per fortuna, non c'erano gli smartphone con le videocamere: la Woodstock balcanica.
Dal Titorock al Turbofolk. Piccola storia musicale della #Jugoslavia - Osservatorio Balcani Caucaso Transeuropa https://www.balcanicaucaso.org/cp_article/dal-titorock-al-turbofolk-piccola-storia-musicale-della-jugoslavia/

@spettacoli

#music #Serbia #Srbija

Hello, Mastodon!

I'm back for another round of shitposting around the sun. Hope everyone's doing alright!

To my peeps from Yugoslavia -

follow @[email protected] which directly reposts stuff from my website arnelsaric.com which is connected to Fediverse.

Yes!

#yugoslavia #bosnia #croatia #serbia #srbija #hrvatska #bosnaihercegovina

ЈЕ Л’ ЗНАТЕ КО САМ ЈА

Магла над реком те 2026. није била магла. Била је граница коју ни река више није хтела да пређе.

Милоје Јовановић, пензионисани машиновођа, стајао је на улазу у мост и стезао ручку цегера. Кожа на длану му се усецала, али тај бол је био стар и домаћи. Целог живота је гледао како се све руши – држава, фабрике, наде. Научио је једну једино лекцију коју је поновио хиљаду пута: Само да не љуљају чамац. Његова тврђава била је мали стан на четвртом спрату, редовна пензија и тиха молитва да сутра не буде горе.

Пред њим је стајао Марко. Двадесет седам година. Поглед већ истрошен.

„Пропустите ме, сине“, рече Милоје уморно. „Идем по хлеб.“

Марко га је гледао дуго, без мржње.

„Пропустићу вас, чика Милоје. Али кажите ми – шта ћете с тим хлебом кад овде остану само старци? Моја девојка је у Минхену. Чисти туђе станове. Обећавали сте нам будућност, а оставили сте нам ред за одлазак из завичаја.“

Милоје није стигао да одговори.

Сирена је поцепала маглу. Црна лимузина зауставила се готово на њиховим ногама. Стакло се спустило. Лице изнутра било је пуно и хладно.

„Је л’ знате ви ко сам ја?! Склоните ту багру с моста!“

Двадесет метара даље стајао је кордон. Полицајац Саша Јовановић стискао је штит тако јако да су му зглобови побелели – у мислима су му биле речи његовог сина студента. Поред њега су стајали и они други – послушни, празних погледа, спремни да ударе чим им се нареди. За њих није било ни очева ни синова, само послушност.

Милоје је дуго гледао возача. У глави су му пролазили сви они велики говори о новим нуклеаркама, летећим аутомобилима, вештачкој интелигенцији и три пута већем БДП-у. Све је то сада деловало као далеке речи са телевизора.

Спусто је цегер на влажан асфалт. Полако, готово свечано. Стао је поред Марка и исправио леђа која су га болела више од тридесет година.

„Шта то радиш овде, деда?“ викну возач.

Милоје је гледао право у затамњено стакло. Глас му је био тих, али чврст:

„Знам ко си. И више те се не плашим.“

Окренуо се Марку. Очи су му биле влажне, али поглед јасан.

„Али ако ви сви одете… ко ће остати да нас сахрани? Ко ће нам затворити очи, нама старима, који смо мислили да чувамо ову земљу за вас? Ако одете, ми нећемо умрети од старости. Умрећемо од срамоте.“

У кордону, Сашин штит је клонуо неколико центиметара. Онај послушни поред њега само је чвршће стегао палицу.

Река је текла даље, равнодушна према памфлетима, статистикама и великим речима.

Тврђава је напукла. А кроз ту пукотину Србија је коначно морала да изабере: да ли ће је сахранити они који вичу „је л’ знате ко сам ја“, или ће је оживети они који се усуде да остану и питају „ко ћемо бити сутра“.

Књиге остају вечно, а судбина интернета је неизвесна

Адреса за наручивање књига: e-mail: [email protected]
Испорука књига је на кућну адресу.

Проверите да ли Ваша локална библиотека поседује слободне примерке издатих књига:
ПРЕТЕРАЖИВАЧ БИБЛИОТЕКА

СТАРАЧКЕ СУЗЕ

Ноћ је била тиха, онаква каква бива само у Поморављу кад се септембарске магле спусте ниско над Мораву. У великом дворишту је тињала ватра под бакарним казаном. Мирис превреле шљиве мешао се са мирисом сувог буковог дрвета. Капи ракије падале су у лулу казана – једна, па друга – као да мере време које никад није стало.

Из куће, кроз отворен прозор, допирао је хладан глас телевизијског спикера: „...настављају се борбе у западној Босни… добровољци из Србије… санкције… поскупљење бензина…“

Младен је седео на ниском троношцу, згрчен. Крупна суза склизнула му је низ изборано лице и изгубила се у седој бради. Није је обрисао надланицом. Унук, двадесетдвогодишњи студент, стајао је преко пута и гледао га. Није знао да ли су то сузе од дима или од нечега много тежег.

„Деда,” рече коначно, „у књигама пише да је ’44. све било јасно. Партизани тамо, четници овде. А ти си носио и кокарду и петокраку. Како то?”

Младен дуго није одговорио. Само је додао још једну цепаницу у ватру. Пламен лизну.

„Јасно је било само онима који нису били тамо, синко. Ми смо били заглибљени у блату.”

Уздахнуо је дубоко.

„Август четрдесет четврте. Имао сам осамнаест година. Мобилисали су ме заједно са Миланом, комшијом. Исти атар, иста авлија. Морали смо смо на Буковик. А онда смо бежали преко Дрине… Глад је била страшнија од метака. Јели смо кору с буковине, гњиле печурке, понекад и коњско месо које је већ смрдело. Дизентерија нас је секла. Крв у гаћама, слабост таква да легнеш крај пута и молиш се да више не устанеш. Вашке су нас јеле живе. Гребали смо се до крви, а оне су се само више множиле.”

Младен застаде. Ватра је јаче пуцкетала.

„Једног јутра ударила је паљба. Милан је био два корака испред мене. Метак га је погодио право у лице. Разнео му доњу вилицу. Језик му је висио напоље, крв липтила у млазевима. Погледао ме је… право у очи. Држао сам га за руку док се није укочио. Спустио сам му капке. Закопали смо га плитко под буквом. Ни крста нисмо смели да ставимо.”

Младен заћута гледајући у ватру.

„После тога сам преломио. Хтео сам кући, макар ме убили на прагу. Прешао сам Дрину ноћу, кришом, као пас. Кад сам се довукао до села, мислио сам – готово. Али ОЗНА је већ чекала.

Извели су ме пред неког капетана. Млад, а очи му старе. ’Био си на погрешној страни, Младене. Држава нуди амнестију онима који нису клали. Али слободу мораш да заслужиш.’Јавно су викали: амнестија, помиловање, краљ је рекао ’прикључите се Титу’. Многи су поверовали. Дођеш, предаш се – мислиш, враћам се мајци. А ОЗНА је имала спискове. Ко је мало јаче причао о краљу, ко није одмах пољубио петокраку – тога су ноћу одводили. Везаних руку жицом. Без суда. Тих ноћи ни пси нису лајали, чуо се само звук камиона који одлази. Јутро би било тихо. Жене би шапутале: ’Опет су неког проверили.’ После месец дана породица би добила папир да је ’погинуо у борби против остатака непријатеља’. Лагано, тихо, као што се чисти плева из кукуруза.”

Младен сипа у чашицу мало млаке ракије. Руке су му дрхтале.

„Мене су, ваљда, сматрали обичним сељачетом. Скинули ми шубару, ставили Титовку, обукли ме у војничку блузу и послали у Срем. А после – у КНОЈ. Опет у шуму. Јурили смо ’одметнике’. Гледао сам кроз нишан и знао да је тамо можда неко ко је лежао поред мене и Милана у Босни… Пуцао сам, синко. Пуцао сам да не би пуцали у мене.”

Унук је стиснуо вилицу. После дуге тишине упитао је тихо, скоро љутито:

„И ниси никоме могао да кажеш? Ни после?”

Младен се горко насмеја.

„Ко би ме слушао? Званично је била амнестија. На папиру смо се ’помирили’. А у стварности… ко је хтео краља назад, тај је био непријатељ народа. И чистило се ноћу.”

Из куће је спикер поново почео да прича о добровољцима који прелазе Дрину и „бране огњишта“.

Младен погледа према прозору, па опет у ватру.

„Чујеш ли га? Исто. Иста река. Иста прича. Само су имена друга. Ја сам прешао Дрину два пута ’44. и ’45. – једном са кокардом, други пут са петокраком… Педесет година касније гледам како ваша генерација опет прелази исту реку.”

Наже се напред и чврсто стегну унуку руку. Стисак му беше јак, груб.

„Запамти ово добро. Кад се велики играју рата, малима не пресвлаче само кошуљу. Они нам пресвлаче кожу. И душу. Ја нисам био ни четник ни партизан. Био сам гладан, вашљив, уплашен сељак који је хтео да се врати кући и да му шљива роди.”

Младен је ћутао дуго. Сузe су му и даље тихо текле. Није их брисао.

„Не знам, синко… да ли ми сузе иду од буковог дима… или ме још увек пече онај Миланов поглед који ме пита: ’Зашто?’“

Ватра је полако замрла. Остало је само жар. Лула казана је и даље капала – равномерно, упорно, као да броји године које никад нису прошле.

Младен просу последњи гутљај ракије на земљу. Земља је брзо попила ракију.

„За покој,” прошаптао је. „За све нас.”

Ноћ је остала тиха. Магла се дизала над Моравом, носећи мирис дима, шљиве и старог рата који никако да умре.

Књиге остају вечно, а судбина интернета је неизвесна

Адреса за наручивање књига: e-mail: [email protected]
Испорука књига је на кућну адресу.

Проверите да ли Ваша локална библиотека поседује слободне примерке издатих књига:
ПРЕТЕРАЖИВАЧ БИБЛИОТЕКА

Поломљена икона

Дани без предавања нису ми били празни – одлучила сам да кренем у Сење, у дедовину о којој сам слушала само у причама. Желела сам да видим кућу својих предака, да осетим зидове који памте и да пронађем одговоре на питања која моја генерација поставља данас: шта значи остати, шта значи отићи, и шта значи променити свет у ком живиш.

Док сам корачала кроз празну кућу, осећала сам да зидови нису само зидови, већ сведоци. Као да ме воде у време када је снег затварао капије и када је страх био једини гост у селу. Ту почиње прича мога прадеде Милутина…

Снег је те зиме у Сењу пао рано и тешко, као да је хтео да затре све путеве који воде ван села. Прекрио је чађаве кровове поред пруге и угасио боје Поморавља. Година је била таква да је тишина у селу личила на звер која чека; краљевина је већ била избледела као стара фотографија, а нова држава, исцртана црвеним мастилом и оштрим декретима, полако је улазила у сваку кућу и у сваки рударски ходник.

Милутин је седео за столом, руке му беху трајно обојене црним линијама – тетоважама тридесет година проведених у утроби земље. Као рудар, знао је да земља ништа не даје бесплатно; сада је нова власт тражила више него јама. Национализација је испразнила амбаре, принудни откуп однео је и последње зрно пшенице и канту масти, а комшије су пролазиле поред капије брзим кораком, са очима прикованим за врхове својих опанака испод којих је шкрипао снег. Страх је тог дана био једини гост који је куцао на свака врата.

Стана је тихо постављала сто за славу. Посни пребранац, пржена риба из Мораве, славски колач украшен птицама од теста и жито – све по закону старих. Ритуал је био исти, али кућа је одисала сабласном празнином. Некада су капије Милутиновог дома на Светог Николу биле широм отворене; сада је та иста капија била прекривена снегом као опомена.

Кад је био младић, Милутин је једне зиме седео на прагу и слушао оца како прича о гладним годинама. Отац је скинуо са зида гостинске собе урамљену икону и ставио је у Милутинов длан: „Чувај ово, синко, кад све друго оде.“ Тада је икона била обећање – топлина у руци која је значила да ће неко доћи кући. Сада је та топлина била само тежина дрвета у његовим прстима.

Најтежи терет за Милутина није био празан стомак, већ празна срца његове деце. Драган је отишао први. Још као дечак бацио је рударску лампу преко прага и рекао показујући руком: „Оче, тамо је светлост.“ Милутин га је хватао за раме, покушавао да га задржи речима о земљи која храни и о рукама које не смеју да забораве, али Драган је већ гледао према Ресавици – према бетонским зградама где су се досељавали људи без корена, али са партијским књижицама. Каријера се за њега градила послушношћу, не мишићима. Плаво мастило на прстима се лакше прало од лепљиве угљене прашине. За њега је крсна слава била „рецидив прошлости“, ланац који га вуче назад у блато из ког је хтео да побегне.

Милена је отишла још даље. У граду је научила да се стиди мириса стајњака и да жели стан са грејањем. Удала се за човека у кожном мантилу, државног службеника чији је посао био да лови сенке и пребројава мисли слободоумних људи. Волела је родитеље, али волела је и сигурност коју јој је град давао. Кад је послала кратку поруку да „не могу доћи“, у њеном гласу Милутин није чуо изговор, већ тихи плач жене која је изабрала сигурност уместо славске свеће.

Тога дана, пред вече, један комшија је пролазио поред капије. Није стао, није поздравио; само је успорио корак, погледао у земљу и окренуо се. Његов гест био је као закључана врата – нем, али довољно јасан да каже: боље је не знати. Тај неми поздрав био је тежи од било које речи.

Кандило испод иконе Светог Николе треперило је као срце птице на самрти. Уље је истицало, пламен је постајао тек бледа тачка, соба је тонула у густу, сењску ноћ. Милутин је устао. Свака кост му је пуцала као сува гранчица. Пришао је столу и узео чашу црвеног вина. Мирис винограда који је сам садио вратио га је у дан кад је учио сина да држи лопату, у време кад су деца била његова, а не државна.

Пролио је неколико капи у тањир са житом – не као жртву светитељу, већ као да сахрањује сопствену наду. Затим је притиснуо фитиљ славске свеће голим дланом. Бол је био кратак, оштар и готово отрежњујући; мирис изгореле коже помешао се са плавичастим димом. Мрак је пао као покров.

Стана је стајала поред пећи, руке скривене у свечаној кецељи, очи пуне суза које нису смеле да падну. У српској кући тог времена, жена је ћутала и кад јој се свет рушио. Њена тишина била је мост којим је Милутин прелазио преко свог беса. Само су те сузе, које су на крају ипак пробиле брану, светлеле у мраку као два мајушна, жива крста.

Дим из гасећег кандила се полагано извијао преко лица Светог Николе. Милутин је скинуо икону са зида и држао дуго, као да држи тежак разговор са неким ко више не говори истим језиком. Уместо да баци икону у праску који би пробудио комшије, полако ју је спустио лицем надоле на сто. Стакло се није разлетело у хиљаду комада; зачул се један сув, пукотинаст звук – као да је признало да је и оно уморно. Та танка пукотина преко лица Светитеља била је као шапат: не крај света, већ признање да се нешто променило заувек.

Милутин је остао стојећи и слушао тишину. Ни победа нових времена, ни пораз старих – само избор човека који је одлучио да неће чувати оно што га више не познаје. У том избору није било тријумфа; било је достојанство и туга, као две стране исте кованице.

Стана је пустила још једну сузу. Она је тихо сишла низ лице и упила се у мекану тканину кецеље. Та суза била је једина истинска молитва која је те ноћи преостала у Сењу.

Социјализам је убрзо освојио брда и долине, планове и папире. Али у једној малој кући у Поморављу, цена је била плаћена тихо, у облику пуцања стакла и једне пукотине преко лица Светог Николе. Ниједан петогодишњи план није могао да врати оно што је тихо отишло – сећања, ритуале и изборе које човек прави кад нико не гледа. Породице су се распадале.

Док сам гледала пукотину преко лица Светог Николе, знала сам да то није само траг једне прошлости. То је исто онај расцеп који данас дели моју земљу: између оних који бране старо и оних који траже ново. Али у тој пукотини ја сам видела и мост – да сећање и промена нису непријатељи, већ два гласа који морају да разговарају. Моја генерација не може да побегне од прошлости, али може да је претвори у снагу за оно што долази.

Књиге остају вечно, а судбина интернета је неизвесна

Адреса за наручивање књига: e-mail: [email protected]
Испорука књига је на кућну адресу.

Проверите да ли Ваша локална библиотека поседује слободне примерке издатих књига:
ПРЕТЕРАЖИВАЧ БИБЛИОТЕКА